ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (13): Цијена је била да постанем црни ђаво, сотона, шејтан и презрени издајник
Фото: rs.sputniknews.com
- март 1994.
Свађа у задимљеној кафани студија „Барандово“ није развијена до краја. Мислим да је то било тако пошто смо Гребо и ја имали једну заједничку особину. Нисмо у том рату представљали никог. Без обзира на то што је он био портпарол армије Босне и Херцеговине. То је за мене било само тренутно прилагођавање ситуацији. Исто као што је својевремено био шеф кабинета Бранка Микулића и притом говорио како га политика не занима. Разумио бих га до краја да је изразио искрена осјећања, као што бих разумио сваког мангупа коме се гаде и једни и други, па се активира само у мјери у којој спречава да га неко не пљуне како „ништа није урадио за свој град“!
Нисам могао да га не питам како је могуће да Неџад Ибришимовић провали у мој стан и да ли може да замисли како је, у случају бомбардовања Београда, Матија Бећковић провалио у стан Горана Марковића, а он ми је рекао:
– Многи су због четника остали без домова, отјерани са огњишта и заклани, а Матија Бећковић је четник!
– Јеби се! – било је све што сам могао да одговорим.
Тада је Здравко изјавио како ће до краја рата издржати у Сарајеву и онда се лијепо покупити те нестати у непознатом правцу. Не знам да ли ће тако учинити. Ако буде тако, биће да је то онa врста доказивања као када смо били дјеца – ко може више издржати под водом у цугу, без дисања. Мени, заправо, није сметало што је Здравко био портпарол армије Бехе, затим Сорошев заступник и на крају пронашао себе у радио бизнису. Сметало ми је што он није могао да поднесе истину о томе да постоје људи који, једноставно, не желе да живе у Сарајеву и да у њему виде свој град. По цијену да постану црни ђаволи, шејтани, сотоне, или презрени издајници, што је био мој случај. Мислим да је за схватање такве идеје било неопходно да се буде мало мање провинцијалац него што је био тај Гребо.
Те вечери у студијској кафани „Барандова“ изненадио ме Ћиро Мандић, тада мој помоћник режије, иначе режисер. Говорио је онолико добро колико добро игра шах. А игра одлично. Имао је разлога, изгледало је као да је остао дужан Здравку за неколико вечери проведених у Републичкој Скупштини, у којој су се, на почетку рата, неколико дана окупљали сви незадовољни националним партијама у намјери да их свргну са власти и тако промјене историју.
Ћиро је мислио да је Гребо био једини који је, тада у Скупштини, требало да преузме власт и поведе грађане те да их отме Караџићу, Изетбеговићу и Кљујићу. Гребо је био миран, слушао је Ћиру и само се повремено бранио да он нема намјеру да се бави политиком. То могу и да разумијем, јер он се већ политиком бавио код Микулића, али када је рекао да тада и није могло ништа на силу да се учини, питао сам га да ли је Хавел дошао на власт са улице. Одговорио је потврдно. Али, по његовом мишљењу, то је било нешто друго. Рекао сам му да је он већ сједио у Скупштини, значи није требало да стигне са улице, већ је требало нешто да учини, а не да гледа како рат почиње и држи говоре у славу демократије.
Углавном, одбио је да понесе хиљаду долара помоћи мом пријатељу Радету Јефтићу, његовом зету, једном од мојих најбољих другова кога су власти цивилне Бехе дванаест пута у току рата водиле у затвор, на информативни разговор. Тамо су му избили зубе. Само зато што је Србин. То ми није рекао Гребо.
Здравко Гребо је отишао у Сарајево након сусрета са својом дјецом и бившом женом који су се настанили у Прагу. Отишао је у завичај да пркосећи, како каже, четницима „потврђује своју опредјељеност за грађанску Беху“, а мени није преостало ништа друго него одлука да се изборим за филм Била једном једна земља.
Ноћ након разговора са Гребом нисам, наравно, спавао. Мислио сам на оног Ивана Старчевића, новинара из Загреба, који је ономад спавао у мом сарајевском стану. До руку су ми дошле новине у којима је писало како спрема велики издавачки потхват. Издаје сабрана дијела Анте Павелића. Изузетно је, каже, одушевљен литерарним талентом поглавника. Да ли то значи да ће за двадесет година ови зликовци што су масакрирали Муслимане издавати сабрана дијела по Београду? Не вјерујем. Мислим да демократија у Београду никада неће отићи тако далеко.
(наставиће се…)
