ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (11): Кад једном одеш, не окрећи се сине…
Фото: vostok.rs
26. март 1994.
Лежим у соби и гледам свјетлости Прага како се губе у сумпор-диоксиду. Има ту више свијетла него у вријеме када сам студирао. Али је, зачудо, видљивост смањена. Не могу да спавам. Ништа данас нисам покренуо. Умјесто да играју, глумци говоре текст. Једина утјеха је материјал снимљен прије неки дан и прегледан вечерас прије спавања… Материјал је одличан, биће то вееелики филм! То је слатка илузија, у ствари, утјеха свакоме ко се бави филмом. Зато што је снимање филмова велика коцка. Нико не зна до краја какав ће филм бити. Најбоље је било када се материјал, давно, прегледао без устартованог тона. Слика је магична кад се гледа без тона. Са звуком све постаје тек репродукована стварност…
Велика ми је мука због лошег времена. Не само што у Прагу нема сунца већ пола године. Лоша су времена. Када је Жика Павловић правио Буђење пацова, Кад будем мртав и бео била су боља времена. Ти су филмови настали ношени утопијом. Ја правим филмове упркос времену, гледаоцу опијеном телевизијом, порнографијом.
Срео сам једног познаника из Сарајева. Изашао је из Сарајева и каже да му се све згадило. Жени је рекао да тамо више не жели ни мртав. Питам га шта му је било најтеже. Одговорио ми је да му је најтеже било што није знао јесу ли му гори они што га нападају или они што га бране. Човјек је Муслиман по националности.
27. март 1994.
Када пијеш кафу са доктором Карајлићем, не може бити да се не насмијеш. Пошто шест мјесеци нисмо видјели сунце у Прагу, закључили смо да је прелазак из Сарајева за бројне избјеглице значио прелазак из контејнера у контејнер. То што се тиче климе. За лична осјећања остаје да памтимо питање из филма Сјећаш ли се Доли Бел:
– Хоће ли сунце у овом граду икад засијати како треба?
– Неће, Дино, неће.
Док је ћелави доктор (ошишали смо га да би још више личио на Циганина) цитирао оца Маху, ја сам вртио шољу са кафом покушавајући да у њој ухватим облак. Нема облака ни за лијека. Зазвонила је сирена из студија која означава почетак снимања. Тај звук ме подсјећа на логорску сирену.
Ћиро Мандић се појавио и умјесто да нас као помоћник режије отјера у студио, рекао је:
– У Праг је стигао Здравко Гребо.
Тај Гребо је био један од јунака из моје младости. Паметан а мангуп, волио да чита, али и да пије, прави идол из касабе. Бавио се политиком и то му је било опроштено. Био је шеф кабинета предсједника ЦК Босне и Херцеговине, Бранка Микулића. Нешто старији од нас, таман колико треба да му због тога више вјерујемо. Обузео ме неспокој због тог сусрета. Не зато што га не волим, него због тога што мислим да су људи прошли кроз пакао рата – неки други људи. Посебно они који нису носили пушку, него су посјећивали ратнике и подизали им моралну готовост.
Гребо је ушао у студијску кантину на крају снимања. Носио је маскирану униформу шездесетосмаша, зелену вијетнамку, мршав и усправан трудио се да изгледа као савјест свих побијених Муслимана у овом рату.
Мрко је гледао у мене и у моју руку која је испружена према њему чекала његову шаку и отпоздрав. Гледао ме у очи и појачавао осјећај понижења. Да ли да му ударим шамарчину? Не би требало, ипак је на гостујућем терену.
Те вечери смо, ипак, разговарали. Али, ружно и бучно. Требало је да одем. Увијек понављам грешке. Одлазио из Сарајева и увијек се враћао. Из Америке летио авионом у Београд и у Сарајево, а није требало. Када једном одеш, не окрећи се, сине. Питам Здравка за Раку, његовог зета, мог најбољег друга у Сарајеву.
– Како је преживио? Чујем да су га водили у „Виктор Бубањ“, каже ми човјек да му је вилица изваљена! Је л’ нешто срао или је одведен само због истине да је Србин?!
– Не брини ти о Раки!
– Како да не бринем, друг ми је?!
– Него, реци ти мени, ко ће одговарати за клање Муслимана у Фочи и Приједору?!
– Ти ја нећемо – кажем. – Народи на Балкану заврше један рат па чекају нови да се једни другима свете. Тешко ће правда бити задовољена! То ти се, драги мој Гребо, уз Дрину свете они Срби што су им Францетић и усташе Муслимани и Хрвати побили 6000 најближих. Нема оправдања што се свете, као што није било за ове усташе!
– Значи ти си за етничко чишћење?!
– Свакако да нисам, и ти то добро знаш, него се правиш луд! Као што знаш да неће Срби и Хрвати да живе под Муслиманима, као што Хрвати и Муслимани нису хтјели да живе у Југославији под доминацијом, како кажу, Срба.
– Значи ти си за етничко чишћење? – рече он.
– Свакако нисам!
– Ти и такви као што си ти бомбардујете мој град – гледа ме он и мирно то изговара.
– Који град? – питам га, покушавајући да олакшам причу. – Мислиш Мостар, па твој Мостар бомбардује Хрват, Сидранов пријатељ Праљак! – није му се свидјело покретање приче о Мостару као његовом граду, иако је човјек тамо био рођен. – Видиш ли, човјече, да снимам филм – додао сам.
– Ти бомбардујеш мој град! – поновио је, а зјенице су му се шириле и, вјерујући да је у рату стекао додатну храброст, као да је осјећао како га та новостечена особина штити у случају физичког сукоба и да има право да ме, ако тако осјети, удари тупим предметом и усмрти. Јер нисам у функцији бранитеља некада мог града, а сада, како ствари стоје, ја на тај град немам права.
(наставиће се…)
