ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (1): Страх од смрти није човјекова прва и највећа брига
Фото: М. Цветковић
Док се лифт хотела „Праг“ дизао на девети спрат, чуло се како тегови тону у дубину ударајући о зидове бетонске утробе. Ехо тих удараца одзвањао је један за другим и одвео ме невидљивим путем у прошлост. Осјетио сам исто оно лупање срца у грудима, као у паузама фудбалских окршаја у улици Авде Јабучице у Сарајеву. Тада ме глад тјерала да трчим кући и брже-боље поједем кришку хљеба намазану машћу и посуту алевом паприком, па послије назад, у наставак окршаја.
Сајле на којима је закачена путујућа кутија стругале су једна о другу, а збуњени поглед лифтбоја појачавао је идеју да страх од смрти није човјекова прва и највећа брига!
Пропадање је најстарији човјеков страх.
Новорођенче се уплаши када га бабица дигне из мајчине утробе у ваздух, а први страх рађа се чим погледа према поду. Послије се човјек читавог живота плаши пропадања.
Некада су се људи трудили да не пропадну морално, а данас се углавном плаше финансијске пропасти. Једна пропаст подразумјева другу. Данас је, међутим, обрнуто. Опстанак најчешће значи неморалност, па су новац и морал одвојена предузећа. Морал постаје привилегија, а већина људи не схвата да он помаже човјеку да очува јединство. То је један од разлога зашто ми ћутимо и пиљимо једни у друге када путујемо лифтом. Тако ми изражавамо саосјећање!
Саосјећања има све мање на западној полулопти, тамо су те и друге замршене послове у вези са људском душом, преузела осигуравајућа друштва.
И ја се плашим. Шта ако се кутија откачи од сајли и заједно са теговима полети у приземље, разбије се, а ја останем жив?
Капа лифтбоја кривила се и држала на танкој повезици која му је сјекла врат, а он ју је повремено истезао. Док су спратови испод нас промицали, он је другом руком придржавао мој пртљаг, леђима наслоњен на зид. Гледао ме ружичастим очима као домаћин чију кућу захвата олуја.
– Лифт је из времена руске окупације!
– Мислите совјетске?
– Како господин каже. Али, зар то није исто?!
– Није – рекох.
Разговор није прекинут зато што се он слагао са мном. То је била потврда давно установљене разлике између нас и Чеха. Они су, у вријеме мојих студија, под совјетском чизмом били Исток, а Југославија ни Исток ни Запад. Сада су они Запад. А ми? Ни Исток ни Запад!
У ствари, мање и Исток и Запад него што смо били.
(наставиће се…)
Emire, volim citati, pises umno. Medjutim, kada su u pitanju gradjevine bez materialnih sredstava I novca su ne ostvarive, a kada se ostvare bez istih su ne odrzive na duzi period vremena (vekovni). Moralne vrednosti ne opadaju imetkom. Cesci je uzrok ne imetak.
Радујем се сваком ауторском тексту професора. Нову књигу и филм не могу ишчекати. Здрав да си нам Куста стотину година!
Dragi Emire , idemo dalje !
S poštovanjem Božidar Šević
Победићемо са или без нас…А ти Кусто победи и себе …и изнад а и испод..
Да си нам у већем броју..где би нам крај био..
vise od cetrdeset godina nisam cula laz iz Kustinih usta ili pera
Da su mi prije polaska u školu pričali o Emiru Kusturici naučio bih samo čitati ono što ti pišeš tako bih proživio život uzvišenim i ničim urpljanim umom.
Jednog dana (što kasnije to bolje) i tvoj lik će biti u Kamengradu sa velikanima srpskog naroda,
Meni je srce puno kad pročitam sve ove komentare o Kusti.