ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (1): Страх од смрти није човјекова прва и највећа брига
Фото: М. Цветковић
Док се лифт хотела „Праг“ дизао на девети спрат, чуло се како тегови тону у дубину ударајући о зидове бетонске утробе. Ехо тих удараца одзвањао је један за другим и одвео ме невидљивим путем у прошлост. Осјетио сам исто оно лупање срца у грудима, као у паузама фудбалских окршаја у улици Авде Јабучице у Сарајеву. Тада ме глад тјерала да трчим кући и брже-боље поједем кришку хљеба намазану машћу и посуту алевом паприком, па послије назад, у наставак окршаја.
Сајле на којима је закачена путујућа кутија стругале су једна о другу, а збуњени поглед лифтбоја појачавао је идеју да страх од смрти није човјекова прва и највећа брига!
Пропадање је најстарији човјеков страх.
Новорођенче се уплаши када га бабица дигне из мајчине утробе у ваздух, а први страх рађа се чим погледа према поду. Послије се човјек читавог живота плаши пропадања.
Некада су се људи трудили да не пропадну морално, а данас се углавном плаше финансијске пропасти. Једна пропаст подразумјева другу. Данас је, међутим, обрнуто. Опстанак најчешће значи неморалност, па су новац и морал одвојена предузећа. Морал постаје привилегија, а већина људи не схвата да он помаже човјеку да очува јединство. То је један од разлога зашто ми ћутимо и пиљимо једни у друге када путујемо лифтом. Тако ми изражавамо саосјећање!
Саосјећања има све мање на западној полулопти, тамо су те и друге замршене послове у вези са људском душом, преузела осигуравајућа друштва.
И ја се плашим. Шта ако се кутија откачи од сајли и заједно са теговима полети у приземље, разбије се, а ја останем жив?
Капа лифтбоја кривила се и држала на танкој повезици која му је сјекла врат, а он ју је повремено истезао. Док су спратови испод нас промицали, он је другом руком придржавао мој пртљаг, леђима наслоњен на зид. Гледао ме ружичастим очима као домаћин чију кућу захвата олуја.
– Лифт је из времена руске окупације!
– Мислите совјетске?
– Како господин каже. Али, зар то није исто?!
– Није – рекох.
Разговор није прекинут зато што се он слагао са мном. То је била потврда давно установљене разлике између нас и Чеха. Они су, у вријеме мојих студија, под совјетском чизмом били Исток, а Југославија ни Исток ни Запад. Сада су они Запад. А ми? Ни Исток ни Запад!
У ствари, мање и Исток и Запад него што смо били.
(наставиће се…)
