ЗРНА СОЛИ: О последњим песмама Милована Данојлића

Пише: Драган Хамовић

 

Милован Данојлић, Исповест на тргу, СКЗ, Београд, 2022; Дедоумице о природи и људима, Културни центар „Рибница“, Краљево, 2022.

 

Људи земљоделци дозволе себи да умру тек када обаве све годишње послове. Тако је и можда најнеуморнији и најплоднији српски писац, Милован Данојлић, најпре збринуо последња два завршена рукописа – збирку песама Исповест на тргу и збирку тзв. дечјих песама Дедоумице о природи и људима – па отишао. Лирика увек носи и тон тестаментаран, али песме које је, за крај, приправио Данојлић, наглашавају управо ту опроштајну страну, помирено и огољено, трезно и ведро.

Прво да нагласимо поетички укрштај особен Данојлићу, који повезује и ове две жанровски различне, завршне збирке. Наиме, Исповест на тргу наставља низ оних наслова попут Зло и наопако или Србија на Западу, које можемо означити као поезију „лаких стихова“ (light vers), а које одликује колоквијалност и релаксираност у разноврсним строфичким облицима и стиховним размерима, често лудистичка и сатиричка тематика, као и инфантилни импулси. И све то у спрези. С друге стране, већ поднасловна ознака „за озбиљну децу и неозбиљне одрасле“, збирку Дедоумице о природи и људима, као што је то и раније био случај, чини жанровску одредницу „за децу“ крајње условном. Овај писац, од почетака, границе жанрова размиче.

Било је већ речи у критици о распонима Милована Данојлића, али се ти раздвојени токови сусрећу у неким заједничким равнима. Песник, али пун прозаизама. Приповедач али лирски медитативан. Етеричан, али и тако конкретан. Есејиста што сажима и књишко и живљено искуство, и дивљење и субверзивну оштрину. Окренут развргавању мрачних страна властитог сопства, али и човека и његовог друштва, завичаја као и туђег света у који је одбегао. И за све то што је развргао нађе и покоју реч истинског разумевања. Сједињен са дахом и ритовима природе, али и са хуком Београда и других градова у којима се обретао.

О таквој несмирености и тој несмирљивости овде је поготову реч. Оксиморонски, неспојиви спој исповести и трга, у доба медијски укинуте приватности, одиста и није неспојив. Али, руку на срце, шта је и сама поезија одвајкада, него смело раскривање себе другима. У таквим живим парадоксима се исказује и поезија Милована Данојлића. Од мудрости до неизлечиве наивности што проговара у песмама о животињама, дрвећу и птицама, дедама и деци; од борбеног страха пред животом до неупитне похвале животу, као у првој песми Данојлићевих Дедоумица: „Птице су гласне жице природе […] Објављујући земљи и људима / Да је живот чудо над чудима“, читамо у тзв. дечјој песми „Свакога јутра“ да би се поентирало: „Мудраци за смисао траже доказе, / А птице са њим на свет одлазе.“

„Лаки стихови“ Данојлићеви нису нимало лаки, али њихова разиграност у изразу и неретки хуморни наноси растерећују нас од тежине предмета и тескобног доживљаја. У Исповести на тргу песме нису само рефлексивне и саморазматрајуће, нити су само сатиричко-политичке, нити су тек узгредни увиди у човеков морални састав, нити пак пуки испади детиње уобразиље. А све су то донекле, уједно. Песници се обично жале на свет а себе одвише поштеђују, изузимају. Данојлић је сведок оптужбе и одбране у властитом процесу, у низу песама: „Не бејах гад колико се тражило / А ни честит колико сам хтео“ („Судски вештак“); у сумирању осам деценија живота, чињеница самоодржања постаје врхунски досег: „Сили сам кукавни давао мито, / Да ћутим из петних жила се упех, / Кроз столеће се жив провукох и то / Сад у велики рачунам успех“; „Инокосан, себи несносан“ надгорњава се у самомржњи са својим мрзитељима: „И шта год о мени да говоре / Ја о себи мислим још горе“ („Са зрном соли“).

Песма „Живот на опрезу“ такође је у знаку извесне двострукости, јер се песничко ја, са зечје опрезном душом, на земљи никаквом добру не нада („Помолим се пред иконом Светог Николе, / Секиру уз кревет, па нек изволе!“), али на моменте и у таквој души збива се светли обрт: „А сунце кад небо обаспе рујем / Помислим да, ипак, претерујем: / Свет је лепши нег што ми се чини / У самоћи и у помрчини.“ У гласу покајања настоји да начелно разреши властиту позицију „На дну“: „Ту сам трунчица међу труњем, / Сав утонуо у мир домаћи, / Тешим се бескрајем, откривам у њем / Оно што у себи не могох пронаћи. // Преплетени су криво и право, / Једно је с другим међузависно / Незадовољством нас трује ђаво, / Богу смо добри такви какви смо.“

Када скрене поглед од своје душевне унутрашњости, песник се пројектује и у предмете око себе: у фрижидер што бруји и дрхти од налета струје, пародијски упоређен с човеком и његовим дрхтајем („Не слути да између земље и неба има / Нечега што измиче нама свима / И да у питања тешка, велика / Не треба да се петља бела техника“); или нпр. у „сат-осуђеник“ („Како секунда која налети / Зграби је и сваки траг јој затре…“) који ни да убрза ни да успори, потом се загледа у поштанско сандуче („Шта боље од светлости жива човека / У поштанском сандучету може да чека?“), или ка „насуканој лађи“ на обали, коју је боље превидети: „Зашто, откада и до када / Душу ћеш тровати, туго домаћа? / Пред сликом живота који пропада / Ко прође обалом, главу одвраћа.“ Аналогије између спољних појава и предмета и свога бића, поистовећење с њима, истанчано и прецизно, одавали су и раније Данојлића као мајстора посматрача, с дубљим мисленим, али и духовитим коментарима.

У песми „Бесциљно путовање“ песнички глас је „мотор с погоном на маглу и на ветар“, гони га и напред, горе и доле води, на два краја земљине осе, затим пада ради оснажења на нови узлет, спушта се до првобитних порива „где нема разлога, али има снаге“: „Ти који ме слушаш, молим, не презри ме, / Име ми је Нико а Ништа презиме, / У Свемир побегох из основне школе / Где се не зна шта је горе а шта доле.“ Упорно самопорицање отпочетка, чак од Урођеничких псалама, код Данојлића поприма облик бекства, сталног бекства. У песми „Пут око света“, где признаје да се увалио „у лаж свеопшту“, а да му је сећање везивно ткиво за све заблуде, смутње и погрешке, песник бележи: „Повирих у непознато и туђе, да бих / Што у родном селу видех открио.“ У песми „Разгледница“, лирски глас Бегунца разазнаје да у туђем свету странствује на један – „А у родном крају на триста начина“. А нигде се, иначе, не осећа да је приспео, да је код куће: „Онамо допола, овамо отпола, / Цео са собом никада и нигде“ („Писмо из Уганде“).

„Неудобна вожња“ аутомобилом постаје изразита слика Бегунчеве егзистенцијалне динамике пуне ризика: „Са свих страна претње насрћу, / Док ауто, ала безглава, / Суочава ме стално са смрћу / И у суочавању је избегава.“ На узбурканом попришту савременог појединства, мало где је двосмерна метафора сталног бега од себе и повратка себи тако доследно изведена као код Данојлића, у тексту као и у животу. Повратници, у песми „Гужва на граничном прелазу“, радосни због онога од чега су побегли, у тренутном предаху од „ругобе живота“, у туђини освешћују љубав према родном крају („Жив створ не уме, попут бреста / Сто година да се не миче с места“). У одласцима и поврацима дозрева свест и о томе да, иако не бираш предео где ћеш доћи на свет, нити бираш народ, ваља се помирити са усудом травке коју помера ветар. Таквим помирењем се заправо настањујеш у свету: „Заволиш ли родне голети, / И оне ће тебе заволети / Њихов си, и оне тебе су део / Више него што знаш и што би хтео“ („Настањивање“). За крајњи статус несмиреника и животног побуњеника, слика укорењивања постаје кључна и опредељујућа: „У отимању од ништавила, / Учини ми се да сам на добром трагу: / Бити шума која се углавила / У земљу и из ње црпе снагу“ („Ноћна монодрама“, 4).

Хоризонт лирског исповедника и проматрача сели се изван видљиве области, јер „спасење је изнад и мимо / Свега што знамо и видимо“ („Могућности спасења“). Човек је у општој трци, али његова временитост и ограниченост у времену неумољива је освета мудрацима људским што време оспоравају: „С Временом, и Човек без потребе / Јури, као да бежи од себе, / Замишљајући да га на крају чека / Богзна шта велико и важно чека“ („Човек и време“). Јер, према Данојлићу, понижења која доноси старост већа су од свих других, што сведочи и оскудни каталог животних садржаја у песми „Полугласно преслишавање“ (одело од флека, шоља млека, пола двопека, два-три лека…). Пројекција сопствене сахране („Замишљам састав свечаног скупа / У чијем средишту зјапи рупа / Јама ништавила…“), ипак, окончава помирљивом визијом ослобођења од тела и ума те преображаја у честицу Универзума.

Вреди скренути пажњу и на неке песме у Исповести на тргу које третирају песничко искуство. У „Песмици о пљувачки“ гутање пљувачке је савлађивање, одлагање реакције и, најпосле, припрема за песнички директан одговор: „Тешко је гутати и ћутати мукло, / Дође ми да јекнем, па куд пукло да пукло.“ Диогенов фењер је у потрази за човеком, он похваљује оскудицу и простоту и указује на коруптивно знање учених: „Кад ми се глава сасвим прочисти / Што је нејасно, оставим Питији, / Мудри су киници и софисти / Ал неписмени живот је истинитији“ („Диогенов солилогвијум“). Стварање песме налик је раду пчела у кошници („Опијен вишегласним брујем и зујем / У облацима кућу кућим, / И уз помоћ рима повезујем / Видљиво с невидљивим а могућим“), дотле песма и песник „једно другом живот поклањају“ („Песма и песник“). У вези са поетиком свакако је и песма „Мале лудорије“ и њена поента, у форми поклича: „Живела необуздана уобразиља! / Узлети маште тако су смели: / Са смислом до јасног стиже циља, / Са бесмислом куда ти срце зажели.“

Завршне песме у низу Исповести на тргу припадају домену друштвене, епохалне и менталитетске сатире. Певају дерикоже који тврде „Да друкчије не може, / Да само овако мора“ („Свечана смотра“), али песник одговара да постоји нешто друго „у царевини јада и беде“ („Нек дође“). У песми „Корачница за покрет отпора“ оглашава уверење да „у истини сам колико пркосим“. Политику разуме као „Узалудно занимање“, али с обе стране узалудно: не само уперено против властодржаца него и против властотрпилаца: „Народ се таквој клања мумији, / У слободи као и у неслободи / А од лудог света је безумнији / Онај ко жели да га предводи.“ Предмет ефектне критике су и „Револуционари“ (реформисти?), „главе ћуреће“ што помоћу присиле хоће свет да усреће. Глас овог накнадног конзервативца тврди да „може се поправити овде-онде штошта, / А оно главно иде куд је пошло“ („Реакционарна фуга“). У две опречне оптике песник разматра и новогодишње слике клицања светине у славу „Незадрживог умирања“: „Или је лудо весеље излив / Потиснутог бола и очаја?“ („Тридесет први децембар“).

Критика менталитета само је наличје или пак лице осећања припадности и оданости матичном простору и људима. У песми „Родољубива попевка“ крајњи закључак води у следећем смеру: могли бисмо се отрести од баласта историје и географије, као што нам одасвуд поручују, могли бисмо постати „што сад нисмо, / Ал по чему бисмо се онда препознавали“. И безличност је један од ликова ништавила са којим се носимо, али су крајности разгореле на међи векова унутар некада јединствене земље један од наметнутих и несавладивих апсурда. У песми „Братска“ коментар столећа овдашње крваве комедије стаје у одређење да су истојезични актери те комедије народи патуљци који „пате од мегаломаније, / А по свему другом су браћа“. У изводној песми, „Речи за спомен-плочу“, налазимо и следећи невесели резиме: „Братство, јединство, тежње највише / У локви крви се удавише, / Да се у мржњи и у пакости / Оствари идеал једнакости. / Нешто је болесно код тих народа, / Сикћу и уједају се као зоље, / На нискост узвраћају нискошћу, као да / Нису ни створени за нешто боље.“ Ово је изрекао Несмиреник и Бегунац, али и зрели повратник у неизбежно и часно окриље свога идентитета. Никада једностран, и када је изабрао страну којој припада.

Поновимо тврдњу да су „лаки стихови“ обележје по којем се Данојлић разликовао међу другим гласовима, и што му омогућило широк распон тема и брзу смену стилских регистара. Обликовао је свој, засебан концепт „наивне песме“. Данојлић је тежио, након неосимболистичких затамњења, да пише и нешто „разумљиво свима, па и деци“. То су песме које одишу прозрачношћу описа и смисла, лирским одушцима и поигравањима у сусрет дечјем свету, а туђа им је свака књижевна умишљеност. Кованица из наслова, Дедоумице, оличава такав приступ, и од игре и од искуства, од непресушног одушевљења природним појавама и ретким примерцима људске врсте.

Збирка Дедоумице о природи и људима подељена је у три тематска круга: први обједињава песме чији су јунаци птице (гласне жице оркестра природе), господствене веверице, речна риба караш, слон у куповини, али и ловци које удар грома опомиње да нису најјачи. Други круг представља лирску „похвалу дрвећу“, чија су стабла узор и за човечју усправност и укорењеност у тло: словенски храст, јаблан, зова, јасен, липа, брест и жалосна врба, бреза и кајсија, Панчићева оморика и платан. Циклус „Дрворед у недоглед“ свакако је у Дедоумицама, не само обимнији, него и смисаоно најобилнији па и најозбиљнији. Иза разгранате химне дрвећу, завршни трећи циклус можемо назвати похвалом смиреној старости, која повезује искуство предака и потомака. Ликови наших старина, у разним типичним, топлим и хуморним сликама, закључују се овде намрштеним ликом Вука Караџића, који са споменичког постамента осматра српску престоницу која је увелико без ћириличних натписа. Свака је књига Милована Данојлића представљала догађај, а збирка песама Дедоумице о природи и људима (са изврсним илустрацијама Косте Миловановића) изнова је унела пуноту земаљских звукова и мириса у нашу књижевност, данас већином папирнату, језички и осећајно испошћену.

 

(Просвјета, бр. 171, Загреб, децембар 2022)