ЗОРАН ШАПОЊИЋ: Зубун

Нико жив до Бога не зна како се тог јутра, док је јара лизала небеса и земљу а говеда се обадала по селу, догодило па је ђедов зубун, који је пре тога, заиста ретко, сем кад спава, скидао са плаћа, остао окачен на пармацима ограде више куће док је ђед у белој кошуљи нестао низ долину скачући у пропац, јурећи шарену краву са танким роговима. Не зна се ни како је баба успела да осмотри зубун док је из куће ишла ка мљекару носећи карлице, тек, ђед још није ни стигао шарену краву одмичући ка Дубоком потоку, баба је, пре него што ће га потопити у воду, претресала зубун да у џеповима не остане нешто, кокав важан папир или документ па да је ђед после  грди данима…

На пањ пред кућом, из џепова зубуна који је мирисао на дуван и зној ређала је редом – парче канапа уредно умотано и везано, комад зарђале жице, каиш од опанка „пироћана“, сам ће Бог опет знати што је он ђеду требао па га је сачувао, један зарђали искривљени ексер. Било је ту још неких ситница и у заџепку на прсима још и у прашину и кончиће улепљени комад гурабије који је ђед ту ко зна кад заборавио. Била је ту још и нека таблета, уваљана такође и прашину и кончиће, биће да је асприн или андол.

Зубун је био замашћених крајева, усијаних перваза џепова, баба је тог јутра сила јада видела да га опере, напред су на кончићима висила два дугмета а још два или три нетрагом су откинута и нестала ко зна кад. Може бити и док се ђед провлачио између врљика на гувну.

Кад се мало касније ђед вратио гонећи ону шарену краву танких рогова, сав ознојен и љут као ватра, зубун није, као што је очекивао затекао на огради више куће, где га је оставио, него – на врљици под кућом како се, свеже опран, цеди…

Промрљао је нешто себи у браду, шутнуо црног мачка који се, умиљавјући, обрео под његовим ногама, и замакао у кућу да тражи џемпер, ништа не говорећи баби…

Пред вече, још зубун није био сасвим сув, ђед је пажљиво вратио у џепове оно парче канапа, комад жице, каиш од опанка, зарђали ексер, не заборављајући ни оно парче гурабије…

(…)

Није прошло неколико година од тог догађаја, ђед је, пажљиво за то време водећи рачуна о зубуну да га не остави негде ван контроле, на пармацима изнад куће никако, умро…

Не зна се ни како се догодило па су иза куће, док су ђеда купали и облачили му нови, штедни зубун, сукнене пантолоне које је пре тога обукао сам пар пута на вашар и док је ишао на славу у кумове, док су му притезали каишеве на опанцима јер се ђед спремао да далек пут, заборавили да оне ђедове најдрагоценије ствари које је чувао по џеповима пребаце из старог, изанђалог, у нови зубун.

Тако је ђед на онај свет отишао без оног парчета канапа, без комада жице, одсеченог каиша са опанка и без зарђалог ексера, без оног парчета гурабије. У амбару, остала су иза ђеда и коњска клешта, зарђале циврије, брадва и једна тесла, гомила зарђалих ексера у ћаси и мало жице исто зарђале.

Сад, не зна се како ђед горе на небесима, без алата поправља небеске ограде и вратнице, калкане и торове кад пресла поруши какво јуне кад се разобада.

Уствари, не зна се ни да ли се, горе на небесима, ограде и вратнице и кваре, батаљују, има ли потребе да их ђед поправља, него по ваздан, у новом зубуну докон шета међу облацима…

А, није тако навикао…