ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Живот и Унеско

Манастири на КиМ се не могу издвојити и постати раздвојене, екстериторијалне тачке српске и светске баштине. Њих чува живот и органска, заветна веза са Косовом и Метохијом

Да ли је уписивање Дечана, Патријаршије, Љевишке и Грачанице на угрожену листу Унеско баштине постало важан чинилац у одбрани и представљању овог културног и духовног блага? Да ли Унеско „разуме“ њихов живот, и како се утицај ове светске организације осећа у светињама Српске православне цркве? Одговор на ова питања једнако је сложен као и живот споменика. Укључивање у културну и духовну ризницу човечанства, једним делом, каже да је и то „човечанство“ одговорно за заштиту и сигурност ових објеката.

Сигурно је ова тврдња истинита, али она има један озбиљан недостатак: Палмира, Национални музеј у Ираку, Будине статуе у Авганистану су страдали и човечанство их није заштитило. Шта онда додатно штити српске манастире на Косову? Њихова светост, брига и заинтересованост Срба у свету, изузетна уметничка вредност, држава Србија и међународни пријатељи само су део слагалице у сложеном процесу опстанка.

Чини се ипак да је кључни одговор на питање како су ове светиње преживеле дао сам живот, који је у различитим периодима, упркос свему, пружао најбоља решења. Намера Комунистичке партије Југославије да, одмах после револуције и Другог светског рата, српске цркве и манастире претвори у музеје коначно је пропала у последњим деценијама двадесетог века. Живот се изненађујућом брзином и, у доброј мери, обновио унутар ових зидина и дочекао рат и бомбардовање 1999. године. Српски народни живот се после бомбардовања и неколико циклуса етничког насиља (1999. и 2004.) ослонио и повезао са преосталим културним и духовним тачкама на Косову и Метохији. Остварена је снажна веза налик оној из отоманског периода, искључујући чињеницу да су у тој епохи Срби имали право и могли да живе у градовима.

Има ли Унеско капацитета да заустави процесе разарања и уништења, посебно ове који су започели 1945. године или ће косовске власти у првој фази борбе против СПЦ наставити институционално обесмишљавање њиховог постојања. Те прикривене намере видљиво и агресивно подржава кампања која промовише идеје да су Срби у средњем веку отели и присвојили албанске цркве и манастире. Питање зашто су од 1999. до данас порушили и оскрнавили 156 „својих“ објеката остаје без одговора, а оно се ретко и поставља.

Како данас из тог угла изгледа слика четири споменика са Унеско листе?

На Видовдан 1946. године Пећкoj патријаршији је КПЈ одузела 850 хектара земље, куће и локале. Остале су нејаке руке монахиња да деценијама трпе и ропски раде на оно мало земље што им је преостало. На рукама мати Матроне, које су криве и деформисане од тешког рада и вожења трактора, најбоље се види како је оданост светињи успела да је сачува. Пећка патријаршија, српски Сен Дени или Вестминстерска опатија, сачувани су и њеним рукама. Када је 17. марта 2004., почившој игуманији Февронији, официр Кфора предложио да се евакуишу због могућег напада Албанаца она је кратко одговорила: „Ја одавде жива нећу!“.

Манастир је постао острво у већински непријатељски расположеном окружењу. Када је зидан заштитни зид око светиње пећки градоначелник Али Љајићи је радове забранио. Из Приштине га је звао председник владе, бивши и утицајни командант ОВК, Агим Чеку и рекао: „Нека се зида зид!“ Одговор је гласио: „Нема ништа од тога!“. Потом се укључио шеф Унмика, Немац, Јоаким Рикер са истим наређењем: „Зидај зид!“. Све је било узалуд док из Вашингтона, из самог врха америчке администрације није стигао позив Розмари ди Карло: „Зидај зид!“. Радови су могли да почну и да се заврше. У Патријаршији се развија живот и он је део Унеска, као и ова прича о зидању зида.

Високи Дечани су једини манастир који чува Кфор и до њега се долази после три круга обезбеђења. Ова светиња, задужбина моћних и богатих владара светог краља Стефана Дечанског и цара Душана доведена је на просјачки штап у комунистичкој Југославији, а живот се свео на неколико калуђера који су чудесним напорима спречавали да најлепша балканска црква не постане музеј. Пре посете председника Тита, пси и специјални агенти претраживали су манастир и тражили бомбе и експлозив. Игуман Макарије је рекао: „Зар ви мислите да бих ја због Тита срушио Дечане?“

Од осам стотина хектара земље враћена су тек двадест четири хектара. Сви косовски судови су пресудили да се та земља врати, али то неће да уради општина Дечани и непријатељска атмосфера коју се на дневном нивоу креира против ове светиње. Унутар њених зидова све буја од живота и јасно је да Унеско мора да чува појање дечанских монаха, дуборез у радионици, нове иконе које настају овде, производњу вина и сира… Унеско је задужен да подржи дух толеранције и љубави којим дише ово место. Може ли он то?

Манастир Грачаница је једини од српских споменика који се налази у српској средини, али колутови бодљикаве жице на њеним оградним зидовима показују да овде нешто није у реду. Судбина постепеног и планираног пропадања погодила је и ову цркву јединствене лепоте. Када ју је, крајем тридесетих година прошлог века, видела Ребека Вест она је закључила да јој недостаје француска академија наука и уметности.

Није прошло ни десет година Грачаници је све одузето. Комунистичка партија је поставила своју касу за прилоге у цркви. Монахиње у задужбини богатог српског краља Милутина спавале су на троспратним креветима у једној просторији, гладовале и од локалних сељака тражиле посуду пшенице. Живот се одржавао, поново на ропском раду и трпљењу. Кад су бомбе НАТО пакта 1999. почеле да тресу ово лепо здање манастир је био пун живота и тај живот се одржао до данас, и он Унеску говори морате ме заштитити. „То је нешто велико, наш манастир је заштићен од свих држава. Не може нико да нам узме манастирску цркву“, каже за Политику грачаничка игуманија Теодора.

Богородица Љевишка са Унеско листе је место најлепшег српског сликарства. На њему је неки отомански чиновник или посетилац записао стихове персијског песника Хафиза: „Зеница ока мог, гнездо је лепоте твоје!“. Потом је и фреске и стихове прекрио малтер и храм је претворен у џамију. Када су кренули са обновом, педесетих година прошлог века, испод турског малтера засијали су ликови светски вредних фресака. Срби који су тада живели у њеној близини видели су како се обнавља и њихов живот. У сукобу 1999. сви су протерани, жица и немачки Кфор чували су српску Сикстинску капелу.

У погрому 17. марта 2004. фреске су поново потонуле у мрак и претворене у црне мрље због пожара, неколико буради нафте и аутомобилских гума које су албански екстремисти донели у храм. Унеско је одлучио да ове мрље стави на листу угрожене светске културне баштине. Српски и италијански стручњаци кренули су да склањају тамне слојеве са лица светитеља, а заједно с тим процесом догодио се и повратак живота. Једним делом удес Богородице Љевишке је сличан Светој Софији у Цариграду, у коју се није вратио живот и Литургија. Овде је свештеник Ђорђе са својом породицом и служењем, постао део Богородице Љевишке. Његови посетиоци у шали говоре како су отац Ђорђе (Стефановић), његова супруга Зорана и ћерка Митра најлепша породица српске цркве и то у најлепшем храму и парохији без верника. Њихов осмех, тумачење наново откривених фресака и начин на који подносе свој мучни и изоловани живот део су заштићене Унеско баштине човечанства.

„Ми чекамо да се Унеско пробуди, да га конкретније видимо, да много тога на нашем Храму заштитимо и сачувамо“, каже отац Ђорђе.

Манастири на Косову и Метохији део су ширег контекста са јаким утицајем, како на средину која их окружује тако и на генерације оних који, већ дуго, живе по свету. Они се не могу издвојити и постати раздвојене, екстериторијалне тачке српске и светске баштине, њих, највећим делом, чува живот и органска, заветна веза са Косовом и Метохијом.

 

Аутор Живојин Ракочевић

 

Насловна фотографија: Катарина Стељић/Нови Стандард

 

Извор Политика/pokretzaodbranukosovaimetohije.rs, 27. јул 2020.