Живојин Ракочевић: Добро дошли у слободно позориште

Разговарало се те давне 2010. у ресторану „Ћао” надомак Приштине. Састала су се два директора једног позоришта – један у граду, други у гету, један избеглица са радним књижицама у кутији ципела, други у згради у центру Приштине,  један игра у срушеним домовима културе и тражи публику, други урбан са решеним статусом. У разговору се догодила експлозија разумевања, а Јетон Незирај, млади редитељ, писац и директор родом из Качаника, отворио је широка врата на српским позориштима и јавном животу. Тај интервју за „Политику”  је показао како разговарају пристојни људи, како избегавају понижавање других и другачијих, како уметност прескаче границе и ратове, како има наде, разумевања и поверења. Београд, први, други, трећи и стоти је загрлио Јетона. Поменути, сада већ бивши директор Тодоровић му је чврсто веровао и помислио, на тренутак, како ће у свом позоришном бифеу у Приштини моћи да се напије као човек, јер је коначно дошао своме дому.

Време је пролазило, а онда је Јетон Незирај уметнички, историјски и национално „прогледао”, пресавио табак и, пре неколико дана, на порталу „Сбункер” објавио текст „Позориште као политичка машинерија (1)”. Овај либерални, просвећени позоришни радник применио је псеудоисторијски метод националромантичара и саставио текст као да се ради о позоришном ангажману илирско-трачких племена. Чињенице и локалну историју од које је старији и његов отац, удробио је у мутне речи мржње и позив на обрачун. Прво о суровим чињеницама: Ко је поставио на ноге Позориште у Призрену и Приштини после ослобођења 1945? Београд! Одакле су први редитељи, управници, педагози, професионални глумци? Из Београда! Да ли су хегемони и великосрби своје зло дело оставили Албанцима, са подлом намером да их оно асимилује и претвори у Србе? Јесу! Да ли је српски део позоришта фактички нестао шездесетих, седамдесетих и осамдесетих? Јесте! Да ли је то зло чедо Београда у Приштини у тим деценијама зависности и стокхолмског синдрома под присилом одиграло неку представу у Београду? Чињенице кажу – није, ни једну једину! Онда је дошао Милошевић, затро Албанце и Позориште, а херој позоришне љубави Јетон Незирај, по сопственом признању, на представи коју изводе Срби, устаје први и аплаудира и тако се спасава линча и препознавања.

Онда је дошло бомбардовање и сукоб.

„По завршетку рата на Косову 1999. године, Српска драма овог позоришта је угашена, а српски уметници и особље напустили су Косово и отишли у Србију, као и већина српског становништва које живи у Приштини”, пише Јетон Незирај. Није истина – отерани су! Један од њих глумац Лајош Балог скапава у учионицама ОШ „Свети Сава” надомак Косова Поља. У сабирном центру, продаје остатке своје библиотеке за хлеб и болести. „Вратићу се ја, не брините!” Понавља и умире у беди – без своје сцене! Глумац Бранко Бабовић се каже претворио у духа Хамлетовог оца, хода кракат и невидљив око дома и Позоришта.

„Неколико година након завршетка рата на Косову, Влада Србије је основала Народно позориште Приштина, паралелно позориште, које је, према њиховим речима, наставак предратног позоришта у Приштини. Ово позориште је настало као покушај да се створи континуитет „српских институција” које су постојале на Косову пре рата, у ’њиховој тадашњој покрајини’. Њихов циљ је, макар симболично, да се ове институције (тј. овог позоришта привремено расељених у Београду) једног дана врате поново на Косово”, анализира Незирај и доцртава центар мете коју треба напасти. Нема, господине Незирај, у овим речима ни трунке истине, ни примисли зла Србија није имала да вас поново поробљава. Позориште су обновили, ваш пријатељ, Ненад Тодоровић и глумац Мија Радојковић. Овај последњи се одржавао у Приштини све док ослободиоци његове зграде и Позоришта нису на глумчевим вратима убили Србина. Ту крв Мија није издржао и више није био исти човек! Отеран је у Црну Гору где је, по камењарима око Даниловграда, на сав глас почео, из мозга, да говори Шекспира: „Спасавао сам се!” Нашао га је редитељ Ненад Тодоровић, тутнуо му у руке Ивана Ивановића и текст „Џика из Џигољ”. Премијера у Грачаници, двадесетак од хладноће замотаних људи. Једино је било важно да глумац Мија жив оде са сцене, а описивање њене беде треба прескочити. Све је ово позоришна патетика, али једна чињеница се не може прескочити: ми говоримо о живим људима и никога не стављамо на одстрел.

„Јетон Незирај каже да је наше позориште продужена рука београдских хегемона и  како играњем на српском језику за рестлове српског друштва на Косову  доказујемо власништво над Косовом. Увек иста, досадна матрица. Човек би док чита Јетонов текст помислио да се ради о палатама и дворцима које српски глумци под пуном ратном реквизитом отимају од ненаоружаних Албанаца на турнејама по Косову, а не о полуилегалним гостовањима где глумци страхују за свој живот због дубоке мржње коју су Албанцима усадили интелектуалци Јетоновске провинијенције”, каже за „Политику“ Ненад Тодоровић.

Како тада, тако и данас Позориште трaжи своју публику и чудесним радом помера границе уметности, помера и проширује оно што Приштина види као српску хегемонију. Срби то виде као слободу, а владе Србије се прилагођавају, колико могу, њиховом раду и потребама.

„Протерано из свог родног града, истерано из своје позоришне куће и са своје матичне сцене, Народно позориште у Приштини нашло је свој нови дом и сцену у Дому културе у Грачаници. Поред играња у Грачаници, на територији општине која по српском административном систему и даље припада граду Приштини, па се тако у нешто слободнијем тумачењу може рећи да смо се вратили кући, наше позориште игра и у свим деловима Косова и Метохије где живи српско становништво: по домовима културе у Звечану, Штрпцу, Зубином Потоку, Шилову, Пасјану, у учионицама основних школа, портама цркава и манастира, двориштима повратничких кућа, као што смо повремено са својим представама присутни и у другим деловима Србије, региону, иностранству… Приступ нам је онемогућен и обесмишљен у нашој кући, у етнички најчистијем ’главном граду’ у Европи, где није преостао готово ниједан наш гледалац. Ми смо зато ту са нашим представама где још има наших гледалаца, где има жеље и потребe да будемо виђени”, каже Предраг Радоњић садашњи директор Народног позоришта Приштина.

Онда су, пре пет година, редитељи Јелена Богавац и Ненад Тодоровић, поставили комад „ЛИФТ: Слободан шоу”. Чиста провокација, која је светске медије довела у позориште и показала им реалност позоришта. Шта је Јетон Незирај радио пет година, да ли је смишљао овај напад, то само он зна. Он дође на неку грачаничку представу и изненади се: вредностима, модерношћу, болним преиспитивањем прошлости и бројем посетилаца. Овај театар прелази пут од страха до слободе и зато господин Незирај има потребу да му се диви и да га уништава. У сваком случају, добро дошли у слободно Позориште.