ЖЕРАВИЦА РЕЧИ У ЦРКВИ НЕПРЕСТАНЕ МОЛИТВЕ: Рајко Петров Ного добитник награде„Јелена Балшић“ за 2019.годину

Над улазним порталом цркве- задужбине на Бешкој, острву на Скадарском језеру, коју је Јелена Лазаревић Балшић подигла три године пре коначног упокојења,  урезан столује запис:

Изволением Оца и поспешеним Сина и Духа Светаго поспешением, сазда се храм си пресветије Богородице с трудом и откупом богочестивој госпожди Јеле, дштери светопочившаго кнеза Лазара и подружие Гјургија Страцимировић, в лето 6958.

Манастирска здања на Скадарском језеру:Бешка, Врањина, Грможур, Жабљак Црнојевића, Ком, Лесендро, Морачник, Пречиста Крајинска, Старчева Горица, чине складну целину, скадарску Свету Гору, и чувају видљив и поуздан знак утврђивања у православној вери, монашку смиреност, душевно стремљење непрегледним висинама, непојамну светлу лествицу која трајно велича стамено и божанско оваплоћење.

Госпођа Лена(како су је звали) приносећи хвалу и молитву Богородици и Јовану Претечи, ова четврта шћер кнеза Лазара и супруга Ђурђа балшића Страцимировића( подсетимо се и Ногове Лазареве суботе и Косовке шћери једине) улази у један нови, по свим особеностима другачији живот: са општег владарског жића она прелази на властито жиће, загледана у превирање сопствене душе, широм отвореног ума за духовне неземне садржаје.

Сву себе сабравши у богонадахнуту мисао Јела Балшић жеђ за молитвеном утехом и смирењем налази у преписци са својим духовником и исповедникон Никоном Јерусалимцем.

И песништво Рајка Петрова Нога, саобразно је православно – молитвеном духу Јелениног Отписанија Богољубног; раскошни пев личног и колективног усуда, богоузнесени национални трагизам у дослуху са Јелениним осећањем злопаког света: Јер се помрачише душевне очи муком и метежом који је у свијету./И ово сад као од сна некојег дубоког пшробудивши се, устјех твоју свјетлост видјети…“

У знаку стамених творачких елемената којима је за вјеки вјеков и означио и озарио најдубљу судбину властитог и националног бића на размеђи недосегнутог светла и претеће тамнине.

 

Успаванка првог бола

У  једном тексту у Летопису Матице српске, (јул- август 2003), под насловом „ О Братићевом причању“ у коме Ного, у уводним реченицама о Братићевом мајсторском приповедању, каже и ово: „ Ево приче које су у милости језика.  Не знам како ту језичку милост други стичу, али за Радослава Братића канда сроднички знам: он прво ништа није имао, а онда је и то ништа, заједно с кровом над главом, у једном више пута описиваном пожару изгубио. Једва да су му била три мјесеца када је отац, тешко болестна , из пушке „ пуцао у рану, у болест саму.“  

И још и ово:  

  „У суштој несигурности, од пуке зебње овдје се фабулира, а онај који прича Кривац је и Сироче:„Без оца си сироче, а без мајке сиротан и сињи кукавац. С пуним покрићем Братић цитира ријечи једног Кафкиног лика : „ Дошао сам на свет са лепом раном – то ми је била сва опрема.“

И код Рајка Петрова Нога„та лепа рана и дефинитивна патња“ биле су сва опрема, а сродничка  биографска чињеница преобразила се у поетички симбол, у широки симболички значењски простор, као предачко наследно поље у коме  песник сувереним стваралачким мајсторством оставља стамени траг о себи, о нама, о роду.

Језик једног песника је оно што он зна о свету, најсигурнија заштита и најсигурнији ослонац кад све се друго измакне и заљуља под оловним налетом несреће, под бременом претешког зла намењеног нејаким детињим плећима. Језик је попримио улогу изгубљених родитеља, језик је наместо угашеног кућног огњишта пригрлио напуштено сироче; језик је, у самотнички празним и  безнадно пустошним ноћима, шапутао „успаванку првог бола“; језик се попут светлосног раскриљеног венца заштитнички свио над дететом, подаривши му нештедимице непремерје исконских означитељних речи као средишта утехе и средишта несмирајног смирења; језик је постао сиротовање – за велико имање истинско( како писаше у једном средњевековном стихиру.

И и она једина „црква на крај свијета“ у коме је сироче под знаком православног/ језичког крста пронашло свој потпуни одраз у Јагањцу скруженом у  Богородичином наручју .

 

Јер негде дете плаче

 

Једна руска народна пословица каже:„ Без оца пола сирочета, без мајке потпуно“.

И Рајко Петров Ного, у раном детињству, постао је сироче и обрео се у злехудом свету. И сваким удисајем сазнавао и упознавао живот и свет рањеном и рањивом  душом; а тај свет је пред беззаленом дечијом душом свирепо отворио најтамнији животни видик пред младим очима несвиклим на тамнину која ће неумитним одласком „оне која се збола“ сенчити тешким оловним црнилом сваки наумљени крет.

Та непорецива и непреболна истина да након материног одласка ни куће ни дома више није, да се и топло и присно окриље разбило у парампарчад сећања, задржала се као доживотно верна туга пратиља у песмама.

Дете које је одједном трагичним сплетом удеса из заштићеног и сигурног кућног преобиља љубави и душевности остало без игде ичег поузданог, без стабилне тачке ослонца које је пружала родитељска љубав и заштита, наћи ће се само у страшном и бездушном свету. И оно ће изрећи у својим песмама дефиницију патње и непрестано дозивања одбегле кућне среће:

 Стално се враћам кући по жеравицу речи

А угљен сам у води над ничим туја тмола

како ћу тамо ућикад останем без речи

Зна она што ме води А већме нема пола

( „ Кенотаф“)

Сироче ће песмом и у песми наћи склониште, песмом и у песми заогрнуће властиту бол и дубоко рањену душу обложиће и обожиће стихом.  

Језик ће преузети улогу родитеља, пружиће апслутни загрљај наместо мајчине „ руке двије“. Језик ће разгранатом милошћу закрилити  тугу и удес сирочета. Он ће запевушити и успаванку првог бола и молитвено сећање и свећа задушница  на православне задушнице за почивше душе ближњих:

Човек се враћа  кући у домовину речи

А реч уназад ходи у постојбину бола

У кући које нема по сув ноћ неко јечи

Миришу бор и јавор и растопљена смола…

(„Кенотаф“)

 

Смрт је код куће у сонету или мотив ножа

 

У предсневном  склапању очију дете неће чути мелемно спокојну мелодију дечијих успаванки, већ сетни натпев тужаљки:

Вран гавран дис гракће по твоме разбојишту

И зло у  кљуну носи

Очерупане сове од несреће се бишту

У свакој твојој глоси  

( „Твоје се тужбалице ко успаванке чују“)

Вран гавран дис то је онај дисовски весник злих слутњи, носилац сила разградње и растемељења.

Зло које вран гавран дис носи, зло које је попут нечастивог запосело родитељску кућу, ту црносмртну постојбину бола населиће и лирску приповест Јечам и калопер. И то невољно сироче ће кроз прозирност детињег сећања, кроз јечање предачких душа, кроз колоплет изукрштаних сени бившег недозрелог детињства у себи видети сукривца у непреболној рани коју је издубио онај нож додат његовом детињом руком.

Зашто те, у повратку, туга обузима. Зашто ти је све чешће онај нож пред очима. Велики оштар нож који си јој ти додао. Да дувана искрижа. А у присјенку – јер дјеца знају – свитнуло ти је шта хоће. ( Јечам и калопер)

Зулуме детињства ( како то каже у једном стиху једне песме ) Ного је увео у Зимомори, првој песничкој књизи. Детињство и завичај за дете обескућеног пужа које ће  с несмњеном жестином жудње погледавати кроз Вилов до и истрајно трагати за прибежиштем.  Успаванка првог бола(„ Задушница“) – није само сећање на умрле већи и призив њихових сени, већ ход непостојећим трагом унатрашке, у обрисе простора омеђеног лицима ближњих и знаних.  

Дете је задесила највећа неправда која незаштићено и нејако биће може да задеси: остало је само на тврдој земљици под капом небеском, изложено свакаквој муци, болу и насиљу; дете нема ко да заштити; дете нема ко да привије на груди, да му шапне речи утешитељске, речи хранитељске. Дете је већ на самом уласку кроз обећавајуће капије живота обележено трајним губитком.

Дете је остало без нежности: У маховину детињства ноћу зараста глава („Сан“).

Бесплодна а густа мекоћа маховине штити дечији ембрион као влажна топлота постељице. У његовој ноћи дечији сан налази какав такав смирај. А можда ће се детиња незаштићеност умножити доласком маћехице, оне која ће заузети мајчино место у дому.У ишчекивању маћехице све се примирило и уснуло, и сунце, жир и твор и даждевњак, јејина , братац ћук, сестра жара… све је  у некретању, у дубоком варљивом сну „ Испод прага и нож спава /Спава Бог и спава трава.. .

Најава доласка маћехице( као што то у бајкама о злој маћехи која отровом убија посинке и поћерке стоји) испуњава дете стравом, то долази нова невоља, наслућено зло у обличју жене која ће заузети мајчино место,  

Дете зебе од њеног преласка преко кућног прага; њеним појављивањем ионако сужено поље светлости затамниће и одвести дете у невиделицу патње и суза, док ће неумољиво сечиво ножа на два неједнака дела пресећи ће везу детета и матере, везу детета и заштићеног света. На једној неупоредиво умањеној страни, где се све знано удаљује, умањује и нестаје остаће само дете; са друге стране сечива искрсаваће у најездама бол и туга. Њихов окрутни ковитлац њихаће дечију тугу и дечији бол и преименоваће га у зарну витлејемску сузу.

У песми „ Успаванка“ од почетног дистиха „ У црним шумама процвејтао глог/ Кад сам се родио живо је био Бог“ градацијски се нижу слике раскућеног дома; прати се след обескућења и осироћења; оно детешце у зипки на средини дома које би требало да буде обавијено нитима свељубави остаје само, његову колевчицу не дотичу нежност и прозирност мајчиних прсти, не љуљушкају је очеве руке, већ је њише ветар, док успаванку нитима проклетства тка паук.

. И то нејако и тужно – претужно сироче, тог недораслог дјечарца, тог млађахног наследника неимања, наследника бивших  кратковеких радости пригрлиће језик, занавек му подаривши обиље својих блиставих дарова.

 

Ти који ходиш Српском

 

Ногов песнички храм пренасељен је кућама сирочади и гробовима јединака, тугом великом, мртвима у црном крају, кућама које нема а чији нас праг не уводи унутра у заштићени простор већ гура од себе што даље у невиделицу и у непознато, у смртну тамнину  удеса худог.

И наместо свега без чега је остало и наместо свега што је мајчином смрћу изгубило, и што се погубило кроз изгоне, прогоне и расељења којима одсвукуд и одвајкада гоне и изгоне народ српски, разбуктала се жеравица речи; језик и његови слогомерни закони преузели су заштитничку и утешитељску улогу.

Језик је својим бићем постао и дом и утеха и вера и молитва и нада и песма запевка личног и националног удеса.

Исконски епски замах народног певача Ного је увезао у лирску елегични бројаницу, у басму и скаску, у ћириличну древност урезану на стећцима, у вишеслојну песничку свевременску зиданицу, у ритмичном звону памћења.

Милошћу језика судбина самотног детета преобразила се у вертикални узлет детињства, опточеног  најрањивијом огрлицом бола, до спасоносног песничког зенита, до јединственог најчвршћег темеља бивања.

Песничка молитва Рајка Петрова Нога разастире се попут оног срменог платна Боланог Дојчина која сунцоликим нитима повезује расуто Србље и раскошним слогомерјем затомљује онај незатомљиви плач сирочета, ону непремериву „нашу тугу велику“ за коју  лека неима, осим у гласима песме, осим у скрушености молитве.

Осим у вечном дисању кроз рану незацеливу.

Осим у језичкој милости која је штедро и захвално песника даровала.  

И попут цркве у којој се разгорева и разраста песничка непрекинута жеравица речи којом и обасјава и просветљава ову тамну збиљу која се и дандањи надноси над Ноговим и нашим родом, и с једне и с друге стране Дрине, оне „племените међе“, и на митском и на ововременом Каракају:

 

Ти који ходиш Српском стани на Каракају

У перивоју митском размирја дуго трају

Непогребени чају и хује душом трском

Да оду водом дринском Летином загрљају

 

Ако ме укопају на овој води клиској

Где задушнице трају на реци рабу блиском

Несмиренику дрском какав то обол дају

Мртви у црном крају Ти који ходиш Српском

 

разгранато стабло Ногове песме обухватило је својим лирским загрљајем и најдубљи корен и највиши песмопевни плод како би све знамене и сваки траг, па и овај црни каракај, и ово гробље и гробиште, дубоко укоренило и оплеменило пламсавим речима и сачувало од заборава.

 

Отпевателни  ореол тужбалице Светислава Божића на Ногове стихове

На Дучићевим вечерима поезије 2014,  први пут сам чула Ораторијум композитора Светислава Божића на Рајкове стихове „Спавајте шумске јагоде“.

Одједном је опну смирености публике у сали разнео на делиће сливени хор гласова допрлих испод варљивих наноса времена и неосетно нас превео у најдубље понорне пределе бола.

Сударали су се кристали леда с трептавим спуштањем пахуљица, у густим белим ројевима низале су се нити покровног платна, опипљиво су се дотицали затомљени јаук и крвава јецај- суза, из чијих су се капљи по бескрајној животној самоћи руменеле шумске јагоде.

Непомичне, ужиљене у непрекинуту тугованку,  језном и жртвеном бројком гласова узвиле су се над овом долином туге и плача и силовитим распоном суштинског пева посведочиле обновљено страдање у пламтећој снази песничког језика Рајка Петрова Нога и потресним лирским плачем Светислава Божића.

Обавио се кроз светли звук узнесени надземни трагизам, задрхтала је најтананија струна бића у песми – задушници, у божанској сузи, у чијој се прозирној дубини огледа страдатељно лице србско.     

 

*

И нека ове моје речи буду ласте милогласне са вером и надом и жељом да наш  песник, наш Рајко што пре оздрави и настави врхунским слогом светлопојног сонета!