ЗЕМЉА БЕЗ ШАНСЕ: Подсећање на ремек-дело Емира Кустурице поводом ретроспективе његових филмова у Југословенској кинотеци

ФИЛМУ Ундергроунд („Подземље“ – или „Била једном једна земља“), награђеном Златном палмом у Кану 1995. године, вратићемо се у предстојећој ретроспективи Кустуричиних филмова у Југословенској кинотеци, када ћемо моћи да проверимо утисак овог критичара да је реч о врху иницијалне фазе његовог стваралаштва.

Ако је „Сећаш ли се Доли Бел“ (1981) било фасцинантно отварање једног великог талента, а „Отац на службеном путу“ (1985) потврда његове стваралачке зрелости у трењу стварности и поезије, онда је „Подземље“ процват једног откривеног филмског стила, „велики филм“ који печати своје време. Новија српска историја, која се обнавља у грчевитој пропасти Југославије, дакле стварност последњег (- а дај Боже да је последњи! -) рата свих против свих на брдовитом Балкану прелама се у калеидоскопу готово фантастичних, надреалних, експресионистичких и постмодернистичких призора који ту конституишу један хибридни филмски стил. Овај стил настаје сасвим у духу опште дефиниције филма – да је јединство чулне стварности и чулне обмане, дакле нека врста грандиозне синтезе истине и лажи. Југославија Емира Кустурице била је такође један надреалан и потпуно алогичан хибрид истине и лажи, у којој је пола века стварно постојао, збиља живео један свет. Ту земљу Кустурица је емотивно везао за веровања и осећања своје генерације и тек касније почео да увиђа огромне пукотине од којих се она састојала. Кад је успео да успостави историјско обзорје и нови лични поглед, он почиње да схвата да су те пукотине биле дубље и старије. Једна од њих створена је 6. априла 1941. То дубинско осећање колапса европске цивилизације Кустурица остварује у уводној, снажној и симболичкој секвенци бомбардовања југословенске престонице, које се периодично понавља.

Парода: Тумбе изврнути свет
Историјска чињеница је да је у том језивом метежу погођен београдски зоолошки врт и да су дивље звери из разваљених кавеза излетале у сатрвени и ужасом слуђени град. Ово величанстено, апокалиптично и сасвим сиреално отварање филма расте у фикцију, у алегорију, тј. проширену метафору једног времена: Пандорина кутија се расклопила и луди дух је пуштен из боце. Лавови и хијене харају градом и сами јадни и престрашени људским дивљаштвом на Васкршње јутро. Све се измешало у овој стрци. ЛЈудске страсти и анимални инстинкти, синоћна прослава живота и јутрошња смрт, љубав и издаја, све обрнуто од Логоса; махнити кикот и трагедија. Уводна Кустурчина сцена (која као и све друго у филму извире из раскошне сценаристичке имагинације Душана Ковачевића) јест светско-историјски призор бошовског надахнућа, невиђен у савременом филму. То је „парода“ нове митске повести, која ће ускоро сасвим превазићи почетну метафору.

Читав Кустуричин свет сели се тада у митско подземље и губи везу са збиљом, постаје нека излудела стварност, гротескна, удаљена од живота на земљи и сасвим фантазмагорична. У њој се преплићу вештачко осветљење, декомпонован декор, експресивна маска и костим, гомила изломљеих и психотичних створења, божјака, избеглица са земље, подземна галерија јуродивих у полутами тог кападокијског лагума. По свему Кустуричино подземље подсећа на Лангов „Метрополис“, а по знаковности на целу поетику немачког експресионизма. Видећемо ускоро да ово подземље није сучајно и да само представља неку „катабазу“ (да и ми употребимо једну актуелну девизу). Бекство у ундергроунд и страх од овергоунд-а догодило се већ у првој зори нацизма у Немачкој; сви његови жреци, и сам Ланг, побегли су тада преко океана). Потпуно прекидање веза са надземљем и уздизање једне инферналне фигуре, која одозго господари, типично је експресионистички конструкт још од „доктора Калигарија“. Под влашћу диктатора, фирера или генералисимуса у горњем свету то поземље постаје гнездо отпора и детонатор побуне. Ако је тачно да цео овај интелектуални штимунг налази упоришта у низу стилских одлика које смо малочас поменули, онда овде можемо тражити корене Кустуричиног и Ковачевићевог „неоекпресионизма“. Ово је неминовни исход бекства у врлине подземља; у Умwелт изгубљених и престрашених душа. Више од пола века касније, Кустурица се, дакле, враћа немачком експресионизму. (Не би требало заборавити да је експресионистички дух наџивео своје изворе кроз „Грађанина Кејна“ и „Трећег човека“ и доцније цео „ноар“, те различите одјеке у филмовима Фон Трира, Гриневеја, ДЖармуша и Фасбиндера). Све је, дакле, нека врста поновног рођења „калигаризма“ и каммерспиел-а уграђених у једну нову, гротескну алегорију.

И цео историјско-симболички блок о југословенском општенародном отпору нацизму Кустурица метафорички смешта у своје подземље. Тај отпор је идентификован у подлози стварности и само чека свој час да изађе на површину. Он се и демистификује: ту се право херојство меша са провалом својеврсних страсти; уз љубав и оданост пирују обест и анархичност. Уз патриотизам и лојалност марширају и знаци издаје. Балкан је тло натопљено ратним издајама, са истим правом на живот као и јунаштво, чак и кумство – братство по Богу. То братство у новим околностима сада издају, напуштају митску конвенцију и патријархалне традиције и падају у мутне страсти, амбиције, љубомору и завист. „Изневерено кумство“ постаје опште место нашег проклетства, моралне пропасти.

Ексода: Истина је лаж
Када је нацизам привидно поражен и само привремено склоњен (што се тек данас више него очито показује) у подземном свету не мења се ништа. Калигари је остао на површини и сада убира плодове своје магије, манипулишући и даље доњим светом, који и даље ради у корист општег мрачног предузећа. Калигари је горе, замењен тоталитарном диктатуром друге врсте, а према доље (Брозов омиљени топос) функционише исти систем вредности.

Народна власт, која би требало да учини крај подземљу, кити се његовим перјем, ужива у луксузу и привилегијама. Временом, све то постаје исто. Уз помоћ виртуелне стварности, нашег Калигарија одједном видимо у друштву Јосипа Броза Тита и његовог политбироа како маше раздраганој гомили и држи важне говоре. Овај прост дигитални фалсификат (већ се био догодио Форест Гумп и други успеси) отварио је сан филма да са стварношћу може дословно чинити шта хоће, да збиљу претвара у фикцију и обратно, измишљотину у чињеницу; истину у лаж. Сад у надземљу снима „Отписане“ играјући се до миле воље са историјом, која није друго до патворина и опсена. Снимање филма (тв серије) узима се без проблема као убедљива стварност, деца се играју Прлета и Тихог и измишљени ликови заузимају место у фикцији живота. Све се сулудо измешало па стварност и мит наступају руку под руку у завршној штафети младости. И при свему томе почиње трећи, тотални рат, који је, у ствари, очекиван продужетак претходних. Сви духови поново су у колу, истине су постале лажи и обрнуто. Деценију после „1984“. овај филм делује као негатив свих претходних. То је ексода, митски излазак и Откривење на делу.

На крају, наше доба, читава Европа, читав свет, силази у подземље. Оно је изукрштано мрачним и загушљивим ходницима, који из Берлина воде у Мадрид, из Пловдива (где их је и правио Миле Јеремић) у Хелсинки, из Москве у Вашингтон, по њему бљује Грета Тунберг, базају опет неки божјаци, унпрофорци, унмиковци, терминатори и предатори у прашњавим борним колима и умиру мушки, ратови се планирају и изводе са хаотичном прецизношћу и несрећа влада светом. Филм, садашњост, прошлост и будућност у исти мах, стапа се у Кустричину монументалну фреску. Када је цео свет постао подземље и утопио се у климатске промене и пандемије наши јунаци коначно излазе на светловид, укрцавају се на један пловећи чкаљ, неку врсту Сплава Медузе, чији облик благо подсећа на обрисе негдашње Југославије. Она изолована, неважна и потпуо сама, аветињски клизи по Стиксу, између овог и оног света, као сен последњег времена. Била једном једна Земља, планета која није имала шансе.