ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: Збогом, Давиде

Пише: Желидраг Никчевић

„Мене занима једино садашњост – уколико тако нешто уопште постоји – и тешко ухватљива позиција приповедачевог Ја, ко год то био у том тренутку садашњости“ – говорио је Давид Албахари. Ни мало ни много. Довољно. За Албахарија карактеристична уздржаност преливала се у раван „меког и слабог писма“ на једини могући начин: говором пред вратима тишине. Јер: „Језик је вео који ме раздваја од стварног света“.

Приповједачки и преводилачки рад Давида Албахарија обавезна је референца сваког озбиљнијег бављења савременом српском прозом. Његови укрштени рукописи допринијели да се читав један уморни и готово канонизовани универзум „растресе“ и опусти до крајњих граница, неко ће рећи бекетовских, неко бартовских или бартелмијевских, свеједно. Простије речено, он нам је сувереном техником приближио заносне механизме кратке приче и – то није последњи парадокс – понудио веома сложену топографију једноставног људског писма.

Петер Хандке, аутор за којег Албахарија веже више од просте наклоности, ту редукцију описује овако: „Оно што обично стоји у сјенци желим да помјерим на свјетлост…

И ништа друго.“ Опет треба рећи – довољно. Албахаријева рафинирана проза, међутим, као својеврсни трактат о тегобама људског комуницирања, принуђена је на тај баланс: између сјенке и свјетлости, између свијета и језика. „Између“ – као најтежи задатак, као покушај сјећања на давне снове, додире и неспоразуме.

Свијет је још увијек тајанствен, али бар дио његове тајне почива у једноставности која нам је при руци. Ту руку треба само подићи, као у знаменитом Давидовом „Коану“, као на овој фотографији, и запитати се куда ће нас она одвести. Његове приче не желе и не могу да буду одговор, али је начин на који су оне то питање постављале понекад био заиста фасцинантан.