ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: ЗАХАР ПРИЛЕПИН, ТАКАВ ЈЕ ЊЕГОВ ДРАЈВ

Кад је Захар Прилепин с романом „Обитељ“ постао лауреат књижевне награде „Большая книга“, то је у једном дијелу руске интелектуалне јавности изазвало поприличну панику. Ужас, скандал! Није фер! Либерална елита, која га је прије Крима и Донбаса беспоговорно прогласила великaном руске књижевности, изненада се предомислила. Могу замислити какве ће бити реакције на вијест да је Прилепин управо добио награду коју за допринос отаџбинској литератури, патриотизам, војничку част и служење народу додјељује Министарство одбране Руске федерације! У Андрићграду Емир Кустурица, а у Москви – Сергеј Шојгу! 

Наравно да је касно за повлачење комплимената, али стварно: шта се ту десило? Није никаква тајна да су Прилепинов стреловити успон својевремено најавили и поздравили Акуњин, Сорокин, Пељевин, Улицка… сви редом прозападно оријентисани. По некаквој зачуђујуће општој сагласности, Прилепин је добио редом све значајне руске награде: од „Ясной Поляны“ до „Бронзовой Улитки“, од „Нацбеста“ до „Большой книги“. Сад очигледно није толико важан скандал (као ситна пакост либералне жандармерије), па ни саме награде, колико чињеница да Прилепин упорно наставља да буде главни – најчитанији и најутицајнији, а истовремено заступа империјално-руске и архаично-лијеве (не прогресивно-лијеве) погледе на свијет.

Простије речено, престали су да га воле због Крима и Донбаса. А због чега су га завољели? Ни ту нема неке нарочите мистерије. Прилепин очигледно посједује огроман приповједачки дар.  Додуше, у почетку се говорило да су његови текстуални механизми – прекоокеански. Тако је своје мајсторије изводио велики Хем. Тако су радили Џек Лондон и Труман Кепот. Али то се односило само на композицију – све остало је било и остало руско, од Гогоља према Газданову, и даље, према Распутину, Белову… А стил прилепински – не можеш га ни са ким помијешати.

С друге стране, тај стил од старта није личио ни на оно што пишу тзв. народњаци. Прилепинов текст је прецизан, спокојан, самоувјерен, оптимистичан – антиглобалисти обично не пишу тако. И уопште, он не изгледа као „ватник“ (више као репер). Не проповиједа, не тјера вас да се кајете, не жали се на „грозне“ друштвене околности. Чак и кад не дијелите погледе аутора и погледе његових хероја, у Прилепиновој прози увијек дјелује магија – љубав, бол, вјера и страст, и одбијање да се човјек помири са лажима. Денис Гуцко чак тврди да Прилепинови романи углавном говоре о честитости – са благим укусом крви…  

Дмитриј Биков, вјероватно најкомпетентнији Прилепинов супарник са либералне стране, у наступу искрености признаје да је Прилепинова проза препуна суштинске среће – радосног дивљења пред сопственим постојањем и величанственим могућностима које оно открива. „Прилепин је добродушни писац, што је данас веома ријетка појава. Само погледајте како он пише о женама, како ужива са пријатељима! Колико је ту њежности, колико поезије! Притом, он остаје писац који активно делује, и не боји се ни предсједника, ни ђавола, ни друштвеног мишљења – и притом не заборавља да се размножава, да би имали за кога да градимо срећну Русију. Проза Захара Прилепина изазива жудњу за животом. Још десетак таквих романа, и Русији неће бити потребна никаква револуција.“

Капитолина Кокшенева тврди да је Прилепинова проза понајвише – ствар енергетике. Међутим, за разлику од тупих енергетских напитака, у њој доминира истинска животна снага, крепко уграђена у сваку ријеч. „Он је дошао из Русије; он неће и не може да живи с пола снаге. Такав је његов драјв.“ 

Сергеј Шаргунов посебно истиче Прилепинову спремност да се без калкулација бави општим друштвеним изазовима. „Он се радосно купа у историји своје земље, и у њеном свакодневном животу, као у леденој ријеци, а управо то одмјеравање према актуелности увијек је пратило велику руску литературу. И друго што је битно код Прилепина – то је присуство личности. Оно што је изван текста. Чврст као стијена, не само у тексту, него и као личност. Нека се незадовољни мрште колико год хоће, али од тога не можеш побјећи: без интриге зване ’судбина аутора’, без биографске магије текст ће брзо увенути.“ 

Незадовољних, наравно, увијек има – нервирају их Прилепинова дружења са политички некоректним свијетом, и наравно, његов успјех. Али – дух дише гдје хоће! Прилепин својим дјелима и својим животом очигледно обнавља величанствени дух руске књижевности из времена Гогоља, Достојевског, Толстоја, Шолохова, Леонова, Распутина… не само врхунским приповједачким мајсторством, него и националним, моралним и интелектуалним ангажманом, директно се уплићући у новију историју своје земље и свог народа. То и јесте суштинска особина руског писца: да осјећа, разумије и преноси дух заједнице, да прати тај судбоносни национални пулс – као личност, као борац, у пуној егзистенцијалној тежини.