ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: ВИСОКИ СТЕВАНЕ

На дан рођења, неколико укрштених реченица о Раичковићевој нимало наивној вјерности племенитом незнању – особини којој, парадоксално, наш пјесник дугује добар дио своје снаге и увјерљивости.

„Не би била никаква мистификација ако кажем да је свака песма настајала на свој посебни и различити начин, тако да је испадало – да сваки пут када пишем нову песму имам несавладиви осећај као да ми је то у ствари прва песма и да се тим послом нисам никада раније бавио.“

Тако нехотични мистификатор Раичковић, а њему у помоћ, као по договору, прискаче Дерида-сметењак, успостављајући фину тоналну разлику:

„То је заиста као да никад нисам писао, па чак ни умео да пишем (хоћу да кажем, сасвим искрено, на најпростији и назови-граматички начин): кад год започнем неки нови текст, ма како скроман он био, наступа пометња пред непознатим или неприступачним, разарајуће осећање неспретности, неискуства, немоћи. Све што сам раније написао у том тренутку је поништено, или пре – као да је бачено преко палубе.“

Као туђинац који уз помоћ неколико мирних релеја хоће да покрије нешто веома блиско, нешто интимно и домаће, Раичковић у српском слуху издваја ријечи које више не можемо занемарити, јер су записане.

„Да бих понекад из безазлене добронамерности ипак отаљао посао, послужим се некаквим сложеним и апстрактним реченицама, у којима ми се полако замрсе језик и мисао, а да не говорим о властитом стиду, који ме све више обузима док као туђинац слушам самога себе и издвајам у слуху поједине извештачене и патетичне речи, које би требале да покрију понешто и од онога што ми је било тако блиско, интимно и домаће.“

По Хајдегеру, зна се, постоји паралелизам мислиоца и пјесника. Они стоје један уз другог и међу њима постоји разговор. И Раичковић је пјесник пјесништва – у његовој пјесми нема тренутка који престаје да промишља оно што долази прије ње и оно што после ње ипак остаје – али је веома чудно да се ту до тежине доспијева путем лакоће, хитро и уједначено.

Да чујемо и Јосифа Бродског, са његове узвишице: „Пјесништво је страховита школа несигурности и неизвјесности. Никад не знаш да ли оно што си урадио ишта вриједи, а још мање да ли ћеш сјутра бити кадар да урадиш нешто ваљано. Ако те то не уништи, несигурност и неизвјесност на крају постају твоји блиски пријатељи, ослањаш се на њих и приписујеш им неку њихову независну интелигенцију.“

И кад бисмо хтјели, не можемо пренагласити значај тог племенитог незнања за утврђивање знамените Раичковићеве колебљивости, што јесте оксиморон, али јесте и стварно држање пјесниково, његова стратешка позиција: тачно она врста пасивности која је у ствари суштина одважних. Потпуна преданост пјесми, из које потиче и уз чију помоћ опстаје унутрашња снага која ту пјесму смјешта у средиште српског духовног живота. Из ње потиче и дивна узвишеност Раичковићеве лирике, с оне стране сваког узношења.