Желидраг Никчевић: ПОД ПРИСМОТРОМ ЕТИКЕ

Михаило Лалић

На данашњи дан рођен је Михаило Лалић.

Сјећате ли се Лелејске горе и Ратне среће, долази ли вам понекад Зло прољеће? 

Да су Лалићева дјела импресивна, да посједују високу умјетничку вриједност – нема никакве сумње. А да ли ће бити трајна, то умногоме зависи и од нас: да ли ћемо, као заједница читалаца, имати довољно снаге, довољно ширине и сензибилитета да Лалићево стваралаштво трајно уградимо у сопствено духовно наслеђе, и да поуке које нам оно нуди – јер овдје није ријеч о умјетности ради умјетности – учинимо дијелом наше савремености.

Нема у Лалићевим темама ничег ексклузивног – многи црногорски приповједачи хватали су се у коштац са сличним стварима – а добијали смо само блиједе копије. А овај човјек је својом оригиналношћу и снагом очигледно превазишао уобичајени књижевни и културни хоризонт, овај визионар је своја строга и прекорна писма слао у будућност, можда ни сам не очекујући да ће она стићи на одредиште. 

Заборављати њега, то значи заборављати и себе, покривати сопствене очи длановима и тако насумице корачати кроз историју. Игнорисати Лалића и његову моћну прозу, као да о Црној Гори има тачнијих, мудријих и љепших слика, креираних са више разумијевања и љубави, то себи може да допусти само нека потпуно ошамућена, некултурна и несрећна заједница.

А ето, и у Црној Гори и у Србији, управо то се дешава: заборав Михаила Лалића и његових строгих лекција, узорних образаца не само приповједачке умјетности нашег поднебља, него и етичке, и политичке драме, и трагичних раскола, патње и љепоте једног малог народа. Па ако то заборавимо, ако игноришемо оно што смо од Михаила Лалића могли да научимо, а све је још ту, и све је записано, онда неминовно пристајемо на лажне, инфериорне, помодне, трговачке обрасце мишљења и живљења. Онда није ни чудо што Црну Гору све чешће описују и хвале банални имитатори. 

Неко је то већ рекао, али да поновим: више се о Црној Гори може научити из Лалићеве прозе – него из тона историографске, етнографске, социолошке, политолошке и сличне грађе коју су после њега нагомилали тзв. експерти нације, при чему је он сам и као умјетник и као човјек био хиљаду пута скромнији и честитији. 

У сваком случају, ја Црну Гору не могу да замислим без његових бескрајно сурових и бескрајно њежних сновиђења. Тачно је: он свој неумољиви рукопис чврсто веже уз реалистичко стабло српске књижевности, под присмотром етике, тамо гдје се историја и појединац суочавају најдиректније и најтрагичније. Усмјеравајући писмо лавиринтом етике, знао је Михаило Лалић чега се све мора одрећи, али је и његов улог био огроман. Искренији и темељитији од других, он је морао да буде свједок наших траума, и сам опчињен расколима очито недовршеним. 

Његов моћни приповједачки глас помаже нам да распознамо главне карактерне црте епохе – не само оне прошле, него и ове садашње – и то је оно што најтеже прихватају његови испразни хвалитељи и лажни сљедбеници.

Веома је важно да се Лалићевом имену и дјелу укаже поштовање, не само зато што је то поштовање умјетнички заслужено, него и зато што – излазећи у сусрет његовој комплексној прози – показујемо да смо достојна адреса његових писама у будућност, да смо га читали и да наша захвалност може бар донекле надокнадити недовољно знање о величини тог дара.