ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: О УТИЦАЈУ ДРЖАВЕ НА СУМРАК КЊИЖЕВНОСТИ

Не знам за Удбу и мафију, наћи ће се ваљда и за то експерти, али да је Ђукановићев режим у области културе поступао директно и смишљено злочиначки – то се види голим оком. Па онда ваљда и плавим оком нове министарке.

Као и јуче, као и увијек, уосталом, тешко је данас наћи на једвите јаде описмењеног Црногорца који није оран да своју способност вербалног изражавања широкогрудо стави на располагање ЛИЧНО ДРЖАВИ, са увјерењем да то неће проћи без озбиљних последица за читав регион. Напротив. Народе, ми долазимо – шта долазимо, ми се врћемо! Незаустављиво надиремо! То значи да ће овдашњи Срби морати да преиспитају своје анахронизме и мало да се помјере. Ми смо Европа! Ево, баш јуче дође један фин човјек из Сарајева и похвално се о нама изрази, а чак из Загреба стигло неколико њежних мејлова!

Без обзира на то да ли је ријеч о пензионисаном удбашу који жури на скраћени курс енглеског језика, о независном новинару који годинама шипчи уз Горицу да би га на врху озарио стасити господар, о храбром писцу анонимних писама који је огорчен због неспособне опозиције или просто о шетачу из ТВ дневника са обавезним плајвазом у горњем џепу (а остали су неумољиво празни) – увијек је ту специјални државотворни напор, увијек трауматични вишак исказне енергије, бескрајно патетична и монтенегром пресудно озвучена литерарна самосвијест. Пишем, дакле, јер ћу тако свима коначно показати ко сам и шта сам, пишем јер ће тек мојом заслугом, макар се она сводила на три-четири убоге шкработине, прастара заједница коначно препознати свој легендарни, са свих страна перфидно оспорени идентитет.

Нагледао сам се таквих, у ових двадесетак годиница: брковићи, церовићи, па перовићи, и перовићи увеоци. И кажем: тај фанатизам је неуништив, ти вампири су вјечно млади и суверени! Њихове следбенике немогуће је поколебати – они имају предност преласка у нову вјеру!

Углавном, ко год је смогао снаге да о јуначком монтенегру надрља десетак страница, а да се притом не компромитује каквом залуталом великосрпском алузијом, није морао да брине о свом статусу. Брзо би добио третман повлашћеног чиновника националне духовности. Што се та идила обично завршава негдје у подножју родне чуке, нипошто није крива само граматика. Гле, самопроглашени академик због риме заборавља падеже, не може човјек у пресудним временима мислити баш на све.  Посебна држава мора имати посебне књижевнике, и мора подстицати њихову симулацију посебне књижевности. Резултат је очигледан: тотална окупација књижевног простора од стране неколицине државотворних скрибомана, величање аутора и дјела која нико живи, ни у Црној Гори ни ван ње, не узима озбиљно, хистеричне реакције на сваки додир са интелектуалним струјањем ширег српског контекста, беспримјерна идеолошка снисходљивост и поданички менталитет демонстриран у свим приликама – ето само неколико жалосних константи процеса државне афирмације тзв. црногорске књижевности и тзв. црногорских књижевника.

Оних који сад цвиле да им је држава угрожена. Од сестре Братићеве.