ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: На висоравни српске лирике

Као члан овог жирија и као читалац поезије, као свједок, осјећам обавезу да у првој реченици вечерашњег обраћања истакнем следећу чињеницу: указујући част пјеснику Благоју Баковићу, новом добитнику „Змајеве награде“, ми истовремено указујемо част савременој српској поезији – њеној дубини, снази и љепоти, њеној разноврсности и проницљивости, њеној актуелности и животворности – у времену које, нажалост, као да тежи неким другим вриједностима. 

Зашто ово истичем? Па зато што нам кажу да у данашњим српским околностима поезија занима углавном само мале и љубоморне духовне колоније, професионалце и плаћенике, и ти прилично озбиљни људи своју улогу уздижу износећи на лош глас све немоћнијег пацијента: кажу нам да је поезија аутореферентна и суштински неподложна тумачењу, да је скоро нема, кажу нам да народ има пречих брига од лирске акустике, етике и естетике. 

Па ево, са овог мјеста могу да посвједочим: ништа од тога није тачно, и није добронамјерно. Ево пјесника Благоја Баковића – његове књиге смо издвојили из читавог низа изванредних прошлогодишњих остварења – он већ четири деценије пјева на величанственој висоравни српске лирике. Он, дакле, припада најужој групи српских пјесника који су обиљежили крај прошлог и почетак овог стољећа. Притом, његов магистрални учинак видљив је и у оној ексклузивно-лирској равни, коју разматрамо с обзиром на естетску употребу и мелодиозност матерњег језика, и у равни етичко-идеолошких перипетија савремене српске лирике, о којима се мање говори.   

Пошто смо ми вршњаци, раније бих сваку причу о Благоју Баковићу и његовом мјесту у оквирима наше поезије почињао понеким анегдотским комплиментом – рекао, на примјер, најраспјеванији, или чистом лирском регистру најоданији, или поменуо његов обичај, данас тако риједак, да туђе стихове казује и доживљава као своје, дарујући тако властиту неицрпну енергију општем појму лирике, што је понекад заиста дивни анахронизам, а понекад суштински допринос очувању чистог лирског духа и даха у прилично загушљивом времену. Јер, као што каже Октавио Паз, пјесничко рецитовање је увијек празник: саборност, општење. Могло би и тако, али сад почињем констатацијом да је Баковићево стваралаштво постало важно и за неку врсту тренутног снимка температуре, дубине и душевности наше савремене лирике. 

По мом мишљењу, у Баковићевој поезији можда је пресудан управо њен исходишни аспект, онај почетни хоризонт пјесме који доцније прикривено и неприкривено управља комплетном сценом. Пјесник је онда само медијум, тј. обновитељ првобитног тренутка који се може сматрати колијевком сваког будућег стиха, па је отуда и Баковићева трајна опсесија завичајним мотивима и мелодијама сасвим природна – и законита. Такође, потпуно је логично његово скривање иза елементарне снаге језика који говори мимо нас и преко нас. Кад он каже:

 

„Не нисам ја ово писао

Саме су речи из мене текле

Господе зар сам плућима дисао

Оно што усне нису рекле

 

Само је језик испод непца

Непомичан и без трзања

Кроз тишину превео ждрепца

Над немим понором рзања“

 

– онда га треба схватити врло озбиљно. 

 Постоји занимљива филозофска теза да сваки човјек отјеловљује једнократну и незамјењиву влат консонаната и вокала – живи слог који путује према ријечи и тексту. Сваки од тих слогова је непоновљив, као што се у старим храстовим шумама никада не налазе два једнака стабла, а писмо је оно што помаже тим себи скривеним слоговима да евоцирају окрутно видовито доба, кад још није било никаквог представљања. 

Читајући и слушајући Баковића, пратећи га кроз свијетло-тамне предјеле чежње и вртоглавице, имате неодољив осјећај да се на сваком кораку управо тај живи слог полагано раскрива, од стиха до стиха, да би језик родилац лакше испуњавао давнашња обећања. Окрутно видовито доба налази се негдје у првобитним превојима пјесничке меморије, под крилом завичаја – из тог правца допиру најделикатнији, суштински непоновљиви звуци.

Пјесник је, разумије се, вјечити путник кроз вријеме и кодиране завичајне призоре, помало уплашен властитом крхкошћу и општом неизвјесношћу судбине записаног. Он покушава да све види и свему приђе до краја, и баш је тај крај оно што га највише привлачи, да би се сусрео са творцем-почетком, затворивши круг. Баковићево писмо ослања се на дрхтаву музикалност без остатка, предосјећајући и призивајући на свјетло дана сваку опасну дионицу, сваки знак узвика, као да путујући тон заиста може и мора очврснути у призор. 

Управо зато Баковић толико брижљиво ослушкује све што му из несвјесног лагано придолази, да би прецизно поновио сваки облик и сваки звук. Страховито је важно да се тај стваралачки пулс одржи у енергији нове пјесме, и зато је његов ритам веома уједначен: у простору пјесме сачувана су мјеста на којима дах као да се одмара, гдје је све бар за нијансу проходније, гдје стичете утисак да на сцену само што није ступио неки унутрашњи погон – а онда се исказ наједном концентрише или вртоглаво преокрене. Традицијски ослонац рафинира се управо у тренутку кад вам се учинило да све препознајете, да вам је глобални амбијент пјесме сасвим прегледан, такорећи фамилијаран.

Због таквих обрта, уосталом, Баковић и јесте толико свјеж. При томе је пресудан начин на који њему полази од руке активирање специфичне формалне опруге унутар самог стиха, као да се покрећу и дискретно политизују струје које већ имају своје провјерено лежиште и свој дубински код, али се сад све то изнова пренапреже, још једном се уводи у судбинску драму наше свакодневице, да би нас јаче забољело. Испоставља се да Баковићева пјесма комплетном својом ритмичко-мелодијском структуром постепено савлађује властити предмет, тријумфујући на први поглед веома старинским средствима, чак и онда кад је та побједа неопозиво трагична. Све је ту на свом мјесту: једноставност лирске конструкције, чврста метрика, очувана рима, солидно грађена строфа – све оно што би помодност могла сматрати анахроним – па ипак увијек ново и непознато.

Препознали смо тај Баковићев звук меморисан у предачком слуху. Ослоњена на ово сродство, поред домаћег огњишта, кроз мећаву, мрак и гром, та акустика сама по себи довољно је сложена – у том звуку прије нас били су скоро сви. Међутим, Баковић одбија улогу познодошавшег; он вјерује да последња ријеч ни издалека још није саопштена, и зато наставља да записује.

Човјек би морао добро да се замисли ко још од савременика може тако ревитализовати трагику саме форме лирског исказа, трагику њене формуле; боље рећи, ко још тако ефектно мири најбољу традицијску резонанцу са реалитетом који практично не дозвољава да му се нађе било какав објективни корелатив. А Баковић га ипак налази, и што је најважније, он га налази не тражећи – таква је то оптичка и акустичка варка.