ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: Милан Ружић је својим писањем озбиљно променио мој читалачки хоризонт

„Није лако бити Србин“, како написа Милан, али још је теже говорити након Милоша Ковића, Владимира Димитријевића и Петра Божовића, тако да моја улога овде није нимало захвална. Постоји и додатна потешкоћа везана за самог Милана Ружића, а мислим на то да је на књижевним вечерима обичај да критичар представи аутора у кратким цртама, дакле, да приближи његово стваралаштво читаоцима, али невоља с Ружићем је у томе што је он, још од прве његове промоције, пред сваком публиком потпуно одомаћен. То су углавном људи који га већ читају и познају његов рукопис и који воле оно што он пише.

Тада, уместо да припомогне, критичар је у опасности да нешто и поквари, јер треба да прича о нечему што већина људи у публици већ зна. Мене од те опасности штити чињеница да сам један од првих читалаца Миланове, условно речено, прозе и он је више пута истицао да му је била важна та моја уредничка улога код његове прве књиге, као и комплименти које је добио, а ја бих вечерас то потпуно обрнуо и поставио ствари другачије.

За мене као искуснијег и старијег критичара и књижевника, сусрет са његовим рукописом, био је нека врста прелома. Тај његов рукопис, као и његове друге две књиге, озбиљно је променио мој читалачки хоризонт, па чак могу рећи и да је кориговао мој антиглобалистички поглед на савремену српску прозу. Ево како ја то објашњавам…

Када се човек бави књижевном критиком, уређује, приказује књиге и члан је разних жирија, дође у позицију када се засити и када је уморан. Мени је до те 2014. године савремена српска проза изгледала све компликованија, извештаченија и напорнија. Што неко рече: „Данас пишу као да се порађају у саобраћајној гужви петком поподне, па онда ви морате да се радујете томе што је тај неко родио у тим околностима.“ И кад се пред вама у таквим временима појави рукопис који је племенит, моралистички, а уједно можда и наивистички, али свакако топао, то критичара може да поколеба у општем утиску о савременој прози. Ово откриће, оправдано је и каснијим Милановим књигама. Та припитомљена доброта његовог језика, његовог лирског приповедања и непретенциозност опажања ствари из наше свакодневице, па и из наше историје, тај природни говорни ток који чујете у његовим реченицама за тренутак се преобликује у записе који су уједно приче и песме, некад и молитве, па чак личе и на продужене пословице.

Савремени читалац то одмах препозна и обрадује се, јер управо те ствари одавно није чуо. Такво писање некада је представљало носеће тонове наше националне акустике. Тај неизвештачени поетски манир, дамар, а говорим о самом стилу приповедања, донекле се уклапа у старински пулс српске прозе. Његов језик, који на први поглед делује врло конвенционално и дисциплиновано, не само у књигама, него чак и на интернету улива неко чисто људско поверење, а то није мала ствар, чак је и велика реткост у савременој прози. Када сам размишљао о неком општем утиску, баш ово је код мене прилично пробудило онај андрићевски рефлекс. Пред крај „Приче о везировом слону“ постоји онај део где се каже да „прича иде и успут расте“, па сам ја размишљао да ли је тај притајени андрићевски рефлекс који одјекује у Ружићевој прози, схватајући да се осећа и на интернету, усиљен, а наравно, разликујући се у домету, форми и тематском распону од Андрића, и закључио да није усиљен. Онда сам нашао један кратки цитат, опис који Андрић записује у оквиру фра-Петрове приче: „У свему што је говорио било је нечег насмејаног и мудрог у исто време. Али поред тога, око сваке његове речи лебдео је још нарочит призвук, као неки звучни ореол, каквог у говору других људи нема и који је остајао у ваздуху и титрао и онда када је изговорена реч угасла.“ Овим Андрић говори донекле и о себи са том својом величанственом уздржаношћу, а ја ипак у Ружићевим причама осећам баш тај нарочити андрићевски призвук. Онај титрај понајбоље наше традиције, и то је оно његово „Писмо предака“, али не само као прича и у односу на тематски оквир, већ на нивоу чистог стила и осећаја за нашу најбољу књижевност. У питању је вештина да се реченица доврши тачно кад треба, а то уопште није лака ствар, да би касније могла да се настави. Ружић има тај осећај да почне, настави и да стално иде и расте.

Он ово умеће често користи са неким рефреном којим апелује на читаоца и тера га да иде за написаним. Ружић као да својим писањем читаоцу говори „Иди за мном!“, што је неопходно у овом времену Фејсбука и интернета, у доба брзих, површних и опасних информација и мислим да је Ружићев озбиљан допринос српској прози баш у томе што врло вешто и поштено излази у сусрет тој брзини и тој површности, а притом неодступно задржава оне старе идеале о којима говоре сви који су читали оно што је он писао.

Постоји још један цитат за који мислим да је близак том Ружићевом осећању света још од давнина, пре Фејсбука, а гласи овако: „Млади писци данашњице морају да уклоне из своје радионице све осим старих идеала људског срца – љубави, части, сажаљења, саосећања и жртвености – чије непостојање убија књижевност.“ Иако звучи православно, ово је био цитат великог мајстора Вилијама Фокнера.

У једном интервјуу Ружић сам каже да пише да би и на некога утицао, да би пренео своју срећу или свој бол, јер искушења свакако изнедре прилику да човек покаже у чему је добар.

Милан Ружић је у овом што ради добар. Врло добар. Одличан.

 

(Говор на промоцији књиге „Народ за издавање“ у Чачку 9. јуна 2021. године)

 

Желидраг Никчевић