ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: Љермонтов – јунак нашег доба

За непуних десет младалачких година створити тако моћан корпус текстова, од којих су најмање три четвртине блиске савршенству – то је доказ фантастичне даровитости Михаила Јурјевича

За разлику од већине руских класика, према Љермонтову је скоро немогуће бити објективан. За сваког је он интимно „свој“, сви мисле да га разумеју боље од других. И то је врло добро – према њему се читаоци односе као да им је савременик, а „Јунак нашег доба“ је вероватно најживља књига руске прозе, најчитанија из читавог школског асортимана.

А Достојевски? А Толстој? Па, искрено речено, човек ће врло ретко из чистог задовољства навалити на „Злочин и казну“, још ређе на „Рат и мир“. Понекад, например, пожелиш да се подсетиш оне чувене сцене лова (као Лењин), али после три-четири странице пред том бескомпромисном тврђавом духа постанеш свестан своје маленкости и помало ти је незгодно. А са „Јунаком нашег доба“ није тако – ту читалац може мало и да се раскомоти.

Природу тог уживања критичари објашњавају неком врстом психолошке игре. Пред нама је врло млад и врло грешан човек, Печорин; његове заблуде, његово самољубље, његове огромне наде тако су узбудљиве да их посматрамо „кулинарски“, с комбинацијом надмоћности и одбојности, као што гледамо на сопствену младост.

С друге стране, живот Љермонтова био је толико кратак да безбројним истраживачима просто недостаје материјала, па су принуђени да импровизују. Зато поред официјелне љермонтологије постоји још и алтернативна – сваки догађај обрађен је у неколико варијанти. Постоји, например, хиљаду и једна верзија последњег двобоја: знате ли да је метак Мартинова био отрован, мада, додуше, није ни пуцао он, Мартинов, него козаци снајперисти из заседе, по налогу Бекендорфа!? И, узгред буди речено, знате ли да је Мартинов – Соломонович?  Па добро, то не значи да је био Јеврејин, али у метафизичком смислу…

Све у свему, или га је погубио крвави режим, или „они“, као обично, или сопствени несносни карактер („био је врло тежак човек“). Али ако се прочитају његова писма, не изгледа баш тако. Напротив: добар и разуман. И веома талентован. И плус официр: командовао је специјалним козачким ескадроном. (Додуше, само последње године живота, али је и пре тога ратовао.) Сећате ли се како се Печорин подсмевао Грушњицком: као, чим дође до „акције“, тај ти се размаше сабљом, виче и жмурећи срља напред. (Није то руска храброст! – примећује Печорин.)

А ево шта лирски геније Љермонтов са фронта пише Алексеју Лопухину: „Код нас је погинуло 30 официра и 300 редова, а 600 њихових тела остало је на земљи – рекло би се: врло добро! Само замисли, јаруга где се то одиграло и после сат времена мирисала је на крв“. Данас је тако нешто просто незамисливо: да један образован и деликатан човек, младић из добре фамилије… И то као добровољац! (Дмитриј Биков, данашња перјаница руске либералне интелигенције, резигнирано констатује да би Љермонтов сад вероватно ратовао у Донбасу, уз Прилепина.)

Али на почетку је, наравно, био Петербург, забаве, искушења – „та неспокојна жеђ за љубављу, која нас мучи у првим годинама младости“. Кажу да је Љермонтов био искомплексиран због своје спољашњости. У незавршеном роману „Кнегиња Лиговска“ о Григорију Александровичу је речено: „Невеликог раста, широких леђа и уопште нескладан… лице црнпурасто, неправилно“. Оштроумље, еполете и вештина сачињавања стихова такође помажу да се стигне до успеха, али је то, да тако кажемо, успех другоразредни, отприлике као кад о некој жени кажу да има баш лепе очи, или лепу косу. То је Љермонтова понекад чинило мрачним и жучним. Ипак је он био врло млад.

Велика је штета што Љермонтов није дописао „Кнегињу Лиговску“ – ко зна како би се тамо расплео сиже. С друге стране, може се претпоставити и зашто је одустао. У роману се осећа прејак утицај Гогољевих петербуршких прича, а ту је и извесна приповедачка монотонија (уз сву изоштреност стила). Међутим, он је брзо прерастао време учења – брже него што се писао роман, и, што је најважније – тема му је очигледно била тесна.

„Страсти нису ништа друго него идеје у првом свом развитку. Оне припадају младости срца и будала је онај који мисли да се њима узбуђује целог живота; многе мирне реке почињу шумним водопадима, а ниједна не јури и не пени се до самог мора. Али тај мир често је знак велике, иако скривене снаге; пуноћа и дубина осећања и мисли не допуштају бесне заносе…“

Љермонтов је ту снагу у себи већ осећао. „Реке које почињу као бурни потоци“ – то је типично кавкаско опажање. Да ли га је рат натерао да тако брзо одрасте? Додуше, нови роман још више дугује „младости срца“. Ако заборавимо све што нам је сад познато о „Јунаку нашег доба“ и осмотримо га бистрим читатељским погледом – о чему тај роман говори? Шта формира карактер његовог јунака? Страх од женидбе и уверење да је лична срећа немогућа! Па шта бисте хтели, аутору је само двадесет шест година… Није нимало случајно што је Печоринов лик тако прирастао за срца омладине. Учитељи им утувљују да је Печорин сувишни човек, да он изражава кризу племићке психологије, а он је тако привлачан, душа према њему стреми тако незадрживо! Блед… горд… паметнији од свих… Како се одупрети осећају да си Печорин – ти?!

„Да, таква је била моја судбина од најранијег детињства. Сви су на мом лицу читали знаке ружних особина; оне у ствари нису постојале, али како су их сви претпостављали, напослетку су се и зачеле у мени. Био сам скроман, а оптужише ме да сам кукав; тако постадох закопчан. Био сам осетљив на добро и на зло; нико ме није мазио, сви су ме вређали, те постадох злопамтило. Био сам суморан, а друга деца весела и брбљива; сматрао сам да сам бољи од њих, а они су ме понижавали, те тако постадох завидљив. Био сам спреман да волим цео свет; нико ме није разумео и тако научих да мрзим… А онда ми је душу обузело очајање, али не очајање које лечи метак из пиштоља, него оно ледено, немоћно очајање које се прикрива љубазношћу и добродушним осмехом“.

Па то је идеалан пубертетски манифест! Додуше, као што примећује Лав Пирогов, горњем пасусу претходи важна напомена: „Замислих се на тренутак, па затим рекох, претварајући се да сам дубоко ганут…“ – али ко на то обраћа пажњу? Печорин се „претвара“, он то говори да би обмануо кнегињицу Мери. Он зна на шта су осетљиве шипарице. И Љермонтов такође зна – због чега би иначе свом роману дао тако публицистички, директно рекламерски наслов?

Аутор у предговору отворено упозорава: ова игра није баш поштена, „портрет хероја састављен је од рђавих склоности“. И шта се дешава? Девојчице нервозно гризу уснице, а дечаци се мрште, стискају рукохвате дрвених сабљи и пиштоља. Нешто слично дешавало се и са комедијама Чехова, над којима је публика елегично ридала уместо да се смеје. Чехов је у њима исмејавао своју публику, а публици никако није ишло у главу да се може смејати не само над неким другим (слугом, Јеврејином, пијаницом, трговцем, Американцима, крвавим режимом), него и над самим собом. Смејати се самом себи – то није нимало смешно. То што изазива смех кад се примени на друге, кад се примени на себе – испада веома дирљиво.

С једне стране, „Јунак нашег доба“ – то као да је корак назад на познатој нам скали „класицизам – романтизам – реализам“, чак и у поређењу са „Кнегињом Лиговском“. Тамо се испитују црте социјално-животне драме, а овде је на сцени потпуно романтичарска егзотика и супротстављање романтичног хероја средини, као по рецепту. С друге стране, романтични јунак ипак треба да буде позитиван, да буде жртва околности, а овде је све обрнуто: није жртва него џелат, и то не обични, који људе кажњава због неког недела, него због тога што не одговарају његовим естетским назорима, а све то из досаде. Основна ствар изврнута је наопачке. Испада некакав постромантизам.

Знаменита Печоринова сентенца: „Ступио сам у тај живот пошто сам га већ мислено преживео и било ми је досадно и одвратно као кад читате лошу копију неке одавно познате књиге“ – то није ништа друго него наопачке изврнута изрека стуба романтизма Новалиса: „Свет постоји да би ушао у књигу“. Током наредних двеста година гомиле хуманиста то прежвакавају и овако и онако (од Хајдегеровог „Језик је кућа бића“, до Лакановог „Несвесно је структурирано као језик“). „Свет као текст!“ Каква срећа! А Печорин их све посматра као… па добро, схватате.

А постоји још једна занимљива изрека: „Свака епоха има свој постмодернизам“. Кажу да то и није појава историјска, него структурна – „фаза засићености система“ (такво стање система, кад његова ефективност престаје да расте или чак опада независно од инвестиција у њу.) У том смислу је роман Љермонтова – постмодернистички. „Римејк“, „алузија“, „дозивање“. Истина, са извесним „прирастом смисла“ (што у савременом постмодернизму уопште није обавезно): Пушкин је оцртао лик, а Љермонтов га је разјаснио. „Ето зашто смо ми такви“.

Уосталом, Љермонтов од Пушкина није „прерадио“ само име јунака, него и тему – одвратност према браку и неверицу у могућност личне среће. Као што каже Пирогов, сиже „Евгенија Оњегина“ – то је у ствари бајка о лисици и роди. Иде отприлике овако. Долази Татјана код Оњегина, а он ће њој:

„Нет, я не создан для блаженства, ему чужда душа моя,

напрасны ваши совершенства, их вовсе недостоин я.“

Па добро, живот иде даље. Сад долази Оњегин код Татјане:

„Я думал: вольность и покой – замена счастью, боже мой!

Как я ошибся, как наказан…

Пред вами в муках замирать, бледнеть и гаснуть – вот блаженство.“

Сходно томе, Печорин каже: „Ма како волео неку жену, ако с њене стране само осетим да треба да се оженим њоме – збогом љубави! Моје се срце претвара у камен, и ништа га поново не загреја… Спреман сам на све жртве, сем те: двадесет пута ћу ставити на коцку свој живот, чак и част… али своју слободу не дам.“  И даље: „Зашто ми је она тако драга? Шта имам од ње? Шта хоћу од себе? Шта очекујем од будућности? Право да кажем – ништа“.

„Свет као текст“ – тако говори онај који, како му се чини, господари текстом. А то значи, преко њега и светом. Тај човек сагледава „структуру“ света, а кад њоме овлада, може да господари и људима и појавама. Управо то и ради Печорин: он види сву једноставну структуру људске психологије (ако повучеш за једну танку нит – добићеш овакав резултат; повучеш за другу – онакав). Oн може да натера људе да раде оно што је њему угодно. Кад би био кабинетски теоретичар, „човек текста“, он би се поносио таквом способношћу: гле, теорија дејствује на праксу! Али он је човек практичан, и њему је страшно досадно да предсказује резултате. У ствари, Печорину недостаје управо непослушност света његовој вољи. Он је у тој „структури“ централна фигура, он је творац околности – и он искушава  усамљеност творца. За њега је живети исто што и играти шах са самим собом. Његов живот је застао у „фази засићености“: независно од „инвестиција у систем“ (једну кнегињицу натерати да се у њега заљуби, другу отети и тако даље) интерес се само смањује. Нема интриге, нема елемента непредсказивости. Нема чуда. Не, није то руска храброст, другови.