Читам изванредну књигу о Булгакову, савременог писца и критичара Алексеја Варламова. Преко 800 страница драгоцјених, до сада мање познатих или сасвим непознатих животних чињеница, докумената, преписке и свједочења људи блиских Михаилу Афанасјевичу.
Поред луцидних анализа Булгаковљевог стваралаштва, у књизи се може наћи и много детаља који бацају запањујуће актуелно свјетло на данашња руско-украјинска збивања. Рецимо, за ову прилику, веома је занимљиво поглавље о забранама и дозволама извођења његове величанствене драме „Дани Турбина”.
Раније је било општеприхваћено да је, упркос Стаљиновим личним симпатијама (петнаестак пута гледао представу), комад забрањен као дио опште тврдокорне политичке линије и суровог пооштравање совјетске цензуре.
Међутим, Варламов показује да представа уопште није забрањена због тога. Него због националног питања.
Прецизније – због украјинског националног питања.
Књига доноси стенограм састанка генералног секретара КПСС (б) са групом украјинских писаца, који је одржан 12. фебруара 1929. године у оквиру Недјеље украјинске књижевности.
Ево карактеристичног одломка:
ГЛАС СА МЈЕСТА: У руском позоришту је постала готово традиција да се Украјинци приказују као некакве будале и разбојници.
СТАЉИН: Можда. Али то, између осталог, зависи и од вас.
ПЕТРЕНКО: Ми желимо да наш долазак у Москву резултира скидањем Булгаковљеве представе са репертоара.
ГЛАС СА МЈЕСТА: То је наше једногласно мишљење!
ГЛАС СА МЈЕСТА: Умјесто ове представе, нека играју Киршонов комад о бакинским комесарима.
Одмах након овог денунцијантског састанка, представа је скинута са репертоара. Очигледно, у оквиру већ тада започете кампање украјинизације, да се западњачка браћа не наљуте.
Булгаковљеве дивне и несрећне белогардејце Турбине, дакле, нису докрајчили Швондер, Шариков и Латунски, као што претпостављају љубитељи слободе стваралаштва, већ мрачни дух Петљуре и Бандере, чији следбеници данас скрнаве Булгаковљеве споменике и ликвидирају његов музеј у Кијеву. Уз аплаузе високих европских званичника.