Желидраг Никчевић: ДУХ ДИШЕ ГДЈЕ ХОЋЕ (Ријеч на промоцији сабраних дјела Емира Кустурице)

Покушаћу укратко, сајамски, да образложим зашто мислим да је објављивање ових књига Емира Кустурице крупан, веома значајан догађај у српској култури и књижевности.
Прилично уредно пратим нашу савремену продукцију, и чини ми се да нећу погријешити ако кажем: у огромној већини тих књига, у неком замишљеном попречном пресјеку наше прозе, преовладава некаква глобална уштогљеност. Глумљена ученост. Цинизам који покушава да нам се представи као врхунска мудрост, а у ствари је, најчешће, имитација страних узора, егзибиционизам, елементарно потцјењивање и понижавање читалаца. А овдје, у прози Емира Кустурице, – све, али баш све је супротно. Нема ту ни злобе, ни цинизма, ни лажне, усиљене учености – него топла, природна људска прича о души, о љубави, о пријатељству и вјерности.

Зато се и дешава да људи на ове књиге реагују, да их доживљавају, интуитивно, као добродошле, не само зато што су бескрајно занимљиве, што љубоморно чувају онај драгоцјени шарм усмености, него и зато што су правдољубиве, прожете неком чудном унутрашњом, душевном свјетлошћу. И доживљавају их као да су те књиге некако и њихов глас. Зашто је то у нашој културној, и књижевној, и општој духовној клими тако ријетко и необично? Та радост, и оптимизам, и та емоционалност, која је чак јача, продорнија од сваке политичке оштрице.
Књиге Емира Кустурице нису баш једноставне, ни композиционо, ни садржински. Постоји у њима више слојева: документарни, колоквијални, козерски, анегдотски, па онда изненада сасвим есејистички – духовна ситуација времена, снажна критика глобалистичких техника које карактеришу нашу епоху, а ту је и трећи слој, најближи филму – онај метафизички, помјерени, продубљени доживљај човјека и његове судбине. Наиме, сваки Кустуричин текст, поред те видљиве нарације у себи садржи и једну додатну, неописиву димензију – не знам, четврту, или пету, или просто филмску, али димензију чистог доживљаја, сликовитог, емотивног, понекад сасвим ишчашеног – доживљаја који не можете докучити зурећи у слова и тумачећи тзв. поруке.

Покушавам да сугеришем: овај продор фантазије очигледно уздрмава и наше уштогљене, канонске представе о умјетности, и онај глобални, прорачунати, немилосрдно рационални поглед на свијет, против којег устају, рецимо, Петер Хандке и Емир Кустурица. У том смислу, скоро да би његово писање могли назвати некаквом специјалном операцијом, која се спроводи на таласу фантастичног реализма, и варварске енергије – гдје је у игри много више од литературе, више од вјештог слагања успомена и реченица.

Ја увијек подсјећам на једну сцену из прве књиге, кад мали Емир направи Титаник: од троношца јарбол, од очеве кошуље једра, мало шперплоче и љепила, сви у школи су одушевљени, и онда он трчи кући, у ствари лети, и саплете се, и кад му приђе мајка, онако рањеном, он пита: Је л му шта било? Понекад ми се чини да он и даље носи тај свој Титаник, као симбол људског страдања, и симбол спасења. Симбол слободног стваралаштва.

И баш та идеја слободе – да све што замисли човјек може и да створи – данас многе нервира. И то њихово нервирање је потпуно разумљиво. У Емировим књигама заиста има нечег веома веома изазивачког, дрског, бунтовног, младалачког, непомирљивог – у односу на устаљене обрасце наше културе. И има нечег веома здравог – у односу на болест те културе. Чиме се потврђује идеја да све што човјек замисли може и да створи. Да се човјек тоталитаризму може супротставити оним што је у њему најневиније: маштом, игром и љепотом. Да слободни појединац уопште није немоћан, као што нам то са свих страна демонски сугеришу. Да појединац као личност уопште није приземан, него баш узвишен. И да у најгорим условима може да сачува свој идентитет. Против свих компјутерских, интернет и јутјуб смицалица. „Ми се јесмо позападњачили, али смо сачували свој дух, који може да буде покретач, извориште аутентичних драма. Да не пристајемо на улогу биједних имитатора. Да и међу нашим људима има соколова.“

Овдје треба додати: то није нека обична, конвенционална грађанска храброст говорења истине, мада је и она важна, него је овдје у питању говорник чије ријечи имају заиста планетарни одјек, са свим ризицима које то подразумијева. Те ријечи негдје одзвањају, чак и кад се прећуткују. Свијет га посматра. А какав је његов поглед на свијет? Са које позиције он посматра тај свијет? Чули сте сигурно, Кустурица често говори да је наш озбиљан хендикеп, српски – у историјском, културном и духовном смислу – што на овим нашим просторима нисмо имали ренесансу. (Као ни Руси, уосталом.) Нисмо имали њен полет и енергију, њену радозналост, радост и љепоту живљења, и неспутану умјетничку слободу која све то прати – све оне важне ствари које се, додуше, помињу у нашим школама, знамо да су негдје некад постојале, и дејствовале, али су на домаћем терену некако изостајале. Било је, наравно, и код нас пропламсаја те енергије, али се она није преливала на оно што Ломпар назива епохалном јавном свијешћу.

А ако су тако важне ствари недостајале, онда то, наравно, оставља озбиљне трагове у свим животним сферама, и видљиве и невидљиве трагове. И у књижевности, и у филму, архитектури, у сликарству, у начину на који послујемо или обрађујемо своју околину, и у нашим душама, то јест у нашој колективној подсвијести, у народној и личној фантазији.
Кустурица често помиње тај мањак ренесансне енергије, и због њега не само да жали, него иде и даље, покушава да га, колико је то уопште могуће појединцу – надокнади. По чему то видимо? Не само по материјалним стварима, по Андрићграду и Дрвенграду – гдје он изричито цитира и васкрсава фрагменте различитих епоха, рачунајући да ће они у таквом контексту, окупљени на истом мјесту, као умјетничка и виша духовна цјелина, на људе дјеловати љековито. Да ће нас угријати, да ће у нама пробудити онај недостајући ренесансни жар. Што је, дакле, нека врста локалне, ситуационе ренесансе, коју он призива и у својим филмовима, и у својим књигама, и у музици, па и у свакодневној комуникацији – увијек имате утисак да то није само текст, или слика, или звук, да то није нека високо професионална технологија – него да иза свега стоји, и пробија се у први план, ЛИЧНОСТ човјекова, са његовом аутентичном животном судбином, везаном за судбину народне заједнице.

У контакту са његовим стваралаштвом, па и са његовим књигама, увијек морамо имати на уму и тај нео-ренесансни рефлекс. И кад снима, и кад пише, и кад музицира, и кад говори – он се не повинује жанровским правилима, јер су она привремена, превише свјетска, да не кажем баш бјелосвјетска, јер су она у крајњој линији само пролазна мода. Он ствара као комплетна личност, као човјек који се и умом и срцем и душом обраћа себи, и другим људима, и наравно Богу. Управо то, та ширина захвата, са много емоција, чини ми се да ствара извјесне проблеме тумачима његовог стваралаштва. Јер су тумачи обично специјализовани за неку ужу област, у којој су већ успостављена строга правила и шаблони, а емоције их мање занимају. Нису добродошле. Нису погодне за научну обраду.

А Кустурица, потпуно супротно, правила не поштује, него их ствара. Нова правила. Врло енергично, врло ангажовано. И притом, наравно, он претјерује. Тачније речено: он претјерује са становишта уредне, дисциплиноване, канцеларијске критике. Међутим, као што је речено у Јеванђељу: „Дух дише гдје хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде…“
Ето, то су моји утисци о Кустурици, и још бих додао, на крају, да је професор Ломпар уз ове књиге приљубио пет изванредних текстова, пет поговора – мале есејистичке бисере. А ви знате да Мило Ломпар није човјек који тек тако расипа комплименте.