ЗДРАВКО ЈОКИЋ: Песма кад јој време није

Кућа ми срушена, душа поцепана
А ти певаш
Зашто певаш где му место није
Коме певаш нејаки песниче
Немој песмом мост задњи да рушиш
Немој нади да се подсмеваш

Данашњу песму ја ти не чујем
Муци својој и посртању певаш
Полупразној домовини
Што до јуче и моја беше

Неузораним њивама певаш
Трњу и корову
Пресахлим изворима
Пространствима без димњака
Селу без сељана певаш

Општинама које градовима назва
А нешто веће су од села мога
Убеђујеш себе да имаш
Немаш, отерао си и моје и своје
Ко да ти сада „градове“ попуни

Отерао си комшијско људовање
Уз комишање и посјечење
Уз заједничке мобе, саградили да би
А ти наумио да рушиш
Тежака си отерао
Памет отерао непамећу својом

Веселећи се несрећи прогнаних
Песмом трујеш своју душу
Потомке своје залуђујеш
Песма, прогон којом славиш
Неће ти образ опрати, наду вратити
Неће

Неће ти ни њиву узорати
Ни виноград окопати
Нити коров очистити
Неће

Видиш да губиш сваки дан
Уз моје срушене
И твоји се снови руше
Томе ли ти певаш?

Наговорише те на моје зло
А себи га данас правиш
Многи твоји су то схватили
Па песме разума певају

Свесни су преваре
Теби и мени наметнуте
И ти ћеш ускоро схватити
Ако већ и ниси
Па се песмом само тешиш

Нема теби без мене тамо
Ни песме, ни њиве, ни напретка
Нема, хришћанине мој