ЗАТО ШТО СМО МИ УМЕТНИЦИ: О кључној улози естетике у одбацивању украјинства

Пише: Владимир Лорченков

Пре неки дан, разговарам са познаником кога бих могао окарактерисати као руског Европљанина – песник, руски човек који је дуго година живео у Европи, али је остао Рус, и који не одваја речи Европа и Русија. Био сам задивљен његовим запажањем. Према речима ове особе, ја сам један од тројице његових познаника који су га изненадили својим проруским ставом после 24. фебруара 2022. године. Није занимљива, наравно, сама та позиција, већ чињеница да ову тројку – „нашу тројку“ – чине потпуно различити и непознати људи.
… Прилично модеран и тражен уметник и редитељ Востриков, он је такође амбициозан писац који живи у Њујорку.
… Познати независни издавач Климов из Москве, који води типично боемски начин живота (молим вас, немојте мешати „боему“ са „бомондом“).
… Млади библиотекар из Монтреала, прилично познат у уским круговима – пишем ово без ироније – руски писац В. Лорченков. Да, баш ми је драго, ваш послушни слуга.
И ево, наш заједнички пријатељ, Рус Европљанин Павел Лукјанов (узгред буди речено, одличан песник) запитао се зашто су три тако различита човека јавно иступила са категоричним одбацивањем украјинства.
Био сам веома изненађен питањем, јер, како ми се чинило, одговор је сасвим очигледан.
Не прихватамо украјинство, зато што смо ми уметници.
Па пошто ово није запало за око чак ни тако интелигентној и образованој особи као што је Лукјанов (узгред, он је и научник), одлучио сам да језиком логике разјасним, можда и себи самом, оно што сам до сада само осећао.
Тачније, да поставим темељ свом одговору, да докажем зашто сам у праву.
Притом, кренућу методом „од супротног“.
Наше одбацивање украјинства не може се објаснити националним непријатељством. На крају крајева, сви ми потичемо из различитих нација: издавач Климов припада руској нацији, уметник Востриков припада америчкој нацији, ја припадам канадској и молдавској (уколико се може говорити о „молдавској нацији“ као нечему јединственом, што насељава Молдавију).
Немогуће је претпоставити етнички мотив наше одбојности. На пример, ја сам етнички Украјинац са малом примесом белоруске и хрватске крви. Породица моје мајке потиче из српско-хрватске енклаве Јелисаветградског округа, моја бака је родом из Полтаве, њена бројна браћа су живела широм Украјине, од Одесе до Черњигова.
Колико ја знам, Востриков је великорус, Климов је мешовитог етничког порекла.
Немогуће је тражити разлог ни у нашем друштвеном положају. Востриков је успешан уметник у Сједињеним Државама, води животни стил који је описао Лимонов у роману „Џелат“ (наравно, не говорим о главном лику, садисти, већ о уметничком животу Њујорка). Климов је издавач и неконформиста, који у принципу не ради, а живи од своје уметничке делатности. Боемија као таква – „уклети песници“.
Коначно, ја, писац, живим животом малограђанина и пишем своје књиге у ретким тренуцима слободним од службе у библиотеци. Могао бих да се назовем буржујем, али не у изворном смислу те речи (особа која живи од ренте), већ са смислом 20. века – „Господин Као Сви“. Постајем чудан тек кад седнем за радни сто; у свакодневном животу сам сасвим обичан, досадан градски чиновник нижег ранга, што ме чини сродним Блоку и Чарлсу де Костеру.
Не ради се ни о укусима – на пример, Климов воли Хармса, а мени овај лењинградски писац делује досадно и незанимљиво …
У нашем једногласном односу према украјинству нема идеологије. Ја сам, на пример, дубоко згађен државом као таквом, а доба лова и сакупљачке привреде сматрам златном епохом човечанства (да, знам да су тада људи живели много краће). Будућност планете видим у феудалној фрагментацији света, као разбијене вазе, на стотине делова. Без повратка у средњи век чека нас пропаст. Стога, разуме се, нисам одушевљени навијач Руске Федерације.
Издавач Климов је, колико знам, анархиста, присталица тоталитаризма уметности, Востриков по овом питању уопште нема било какав јавни став. Понављам – Руска Федерација, као и свака друга држава, код мене не изазива никаква посебна осећања, осим благе непријатности.
Немогуће је објаснити нашу једнодушност ни животним околностима: Климов није емигрант, Востриков је одмах емигрирао у уметничко окружење, из једне престонице света у другу, ја – побегавши из европског „појаса Газе“ (Молдавија) у провинцијски Монтреал, пао сам на друштвено дно, четири године радећи као утоваривач.
Дакле, не идеологија, не етничка група, не друштвени статус, не националност… Свима нам је заједничко само једно – ми смо уметници, иако веома различити уметници. И управо то је разлог нашег одбацивања украјинства.

***
Рекло би се да је мени, Украјинцу и анархисти, сам Бог заповедио да волим анархистичку Украјину. Али не могу, као што нисам могао да се натерам да једем оно што се не једе.
Јер украјинство је по својој суштини антиестетско.
Да, инсистирам на томе да нема ничег антиестетскијег од украјинства, са његовом хистеријом, осредњошћу, вулгарношћу, дречећим привлачењем пажње коју само по себи није у стању да привуче.
Живописан пример тога су стотине „акција“ које Украјинци спроводе широм света. Да, говорим о оним вулгарним и глупим ритуалима са окрвављеним гаћама или брејк-денсом: „овим плесом дочараћемо вам масакр у Бучи“ (узгред, у Бучи није било никаквог масакра, осим оног које су извели Украјинци).
Свако ко има укуса просто ће се с гађењем намрштити гледајући на ове „представе“, потпуно безначајне и празне чак и као пропаганда. Украјинство се показало естетски неодрживим, од њега се окрећу чак и они који прихватају његову русофобију.
На нивоу естетике, украјинство је криминализована тинејџерска хистерија, са демонстративним и за представнике људских права који посећују затвор симулираним отварањем вена, много цике из ничега, чудовишни инфантилизам. Естетика украјинства је „батаљон Азов“ који умире, али се онда предаје, и тинејџерско уверење да се после три смрти можете поново покренути и поново ући у игру, као у кошарци.
Шта можемо рећи о украјинској уметности?
Врхунац украјинске уметности, која је развијена – признајмо и приметимо ову чињеницу – уз знатна улагања државе, јесу „наступи“ на Евровизији, нешто несхватљиво и, што је најважније, одвратно. И не ради се о садржају. На крају крајева, као што знате, леш коња поред пута инспирисао је песника на велику поему. Било шта можете генијално описати, под условом да то уради особа са погледом уметника. А Украјинци ништа нису успели да опишу.
Нема украјинске књижевности, украјинске кинематографије, украјинског сликарства и скулптуре. Нећу сад ни да говорим о томе да у уметничкој сфери ова „држава“ за тридесет година свог кратког постојања није ништа дала свету. На крају крајева, ни Руска Федерација у овом смислу није далеко од Украјине.
Али је уметност истиснута из Руске Федерације ипак нашла излаз – као вода која пробија брану. И Руси су се ипак показали као истински уметници; они, за разлику од Украјинаца, и свакодневне радње спроводе као Гест, Чин, Акцију. Да, руски писац не може да објави своју књигу, али он почиње да води дневник свог града који су опседали Украјинци, попут Ирине Петрове из Луганска. Да, руски младић не може да направи каријеру уметника или музичара, али одлази у Донбас и, поставши Моторола, тамо организује аутентични акционизам, укључује у шуми за уплашене Украјинце звучнике који емитују молитве проповедника Калифата.
Руси одводе Чечене у Малорусију, а тамо, на зидовима цркве, православни и муслимански војник моле се истом Богу. Чак и ако си атеиста, застаје ти дах. То је Гест. Руска девојка Ана Долгарјева пише осредње песме, а онда одлази у Донбас и постаје ратни извештач, чије песме у прози – извештаје из рата – чита цела Русија. Руска девојка неруског етничког порекла силује себе и стварност, покушавајући да пише „етно-романе“ на „шареном“ језику, путује у Донбас, пише своје извештаје на простом језику и постаје руска списатељица Марина Ахмедова, чија је документарна проза заправо уметничка фикција.
Да поновим: Русија, као и Мида, све чега се дотакне претвара у злато.
Ово се може објаснити најмоћнијим импулсом те џиновске угашене звезде, Русије 19. века, која нам сија до данас. И која је својом топлином умела да осветли нову звезду. Руски народ, који је умро у 20. веку, почиње да се рађа у 21. веку.
Наравно, нама, Украјинцима, једини пут је уз Русе. Говорим о правим Украјинцима, етничким, онима који су као ја.

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)