ЗАШТО ВЕРУЈЕМ МИЛАНУ РУЖИЋУ: ПОВОДОМ КЊИГЕ „ПУН КОФЕР ПРИЧА“

   

Ово је требало да изговорим 24. марта 2023. године на књижевној вечери у Врању, посвећеној новој књизи Милана Ружића. Из здравствених разлога нисам отпутовао, а ово сам хтео да кажем.

 

Давно сам био песник, па ми то доба сада личи на живот неког другог. Знам да сам то, пре почетка деведесетих година прошлог века, био неки ја, али знам то више разумом него срцем. Када пишем о том добу, као да пишем о познанику, који је отишао оставивши известан, час светао, час таман, траг у мени. Ипак, људи с којима сам тада долазио у додир, песници, они велики и fratres minores, моји другови и сусретници, почивају у унутарју као у сенци, сетној јесењој сенци под косим зрацима у којима препознајем тренутке чисте радости: сусрет са Александром Ристовићем у близини ресторана „Пролеће“ у Чачку, преписку са Иваном В. Лалићем пре погибије његовог сина, седење преко пута Миодрага Павловића и Наде Шербан на песничким сусретима у Бору…

Ипак, и данас се радујем кад видим песника. Макар да је то песник који пише прозу. А такав један песник је управо Милан Ружић, човек пред којим је будућност – ако буде будућности. Одлика сваког правог песника је храброст да се буде оно што јеси, да се пева својим, а не туђим, гласом, да се нађу своје, а не туђе слике. И Ружић успева у томе, као ретко ко из његовог поколења.

Између мене и Ружића стоји деветнаест година. Он је ушао у свет кад сам ја кренуо у војску. Ја сам био међу последњима из Титових генерација, он је међу првима који су прошли минско поље посттитоизма. И успео је да сачува речи, да не потоне у технотроној афазији интернета и ајфона, мада је изазов брбљања и танатоса у који се тоне захваљујући речима – тантузима био више него снажан.

Да је Ружић истински посвећеник језика, инициран у то, како би Хајдегер рекао, осветљење на путу ка битију, види се и из његове нове књиге „Пун кофер прича“, на коју ћу бацити неколико брзих, али чистосрдачних погледа, верујући у многе читаоце који ће у књизи Ружићевој наћи много.

Он је савршено спојио динарску реторичност и питому лиричност, исписујући своје приповетке као сведочење о моћи језика, доказујући да тај језик није мртав. Он има језичке дарове које су обилато расипали Бранислав Петровић и Бранко В. Радичевић, aли и други ствараоци чачанског краја.

У прози „Ако имаш некога кога немаш“, Ружић сведочи да ноћ увек врати оне који су постојали, сасвим у складу са Раичковићевим стиховима:“Све што је икад имало – живот до уре удесне,/ о, није мртво нимало,/ бар неке ноћи чудесне“. Тим записом Ружић доказује да је језик једно од средстава за борбу против смрти, с којом се никада не смемо помирити, ако смо људи саздани по икони Бесмртнога.

У запису „Моје речи и ја“, Ружић нас уверава да је насјтрашније издати своје речи. Некада је реч била већа од човека; од часа када смо је издали, све је кренуло наопако. Неречи, сведочи песник, припадају нељудима.

Уосталом, ако нам неко каже да не знамо свет, морамо му рећи да се свет познаје само изнутра.

Ружић нас, у прози „Страх“, упознаје и са многобразношћу страха пред оним чега нема. Страх нагриза душу, јер је душа оно што боли кад је цело тело здраво. Па онда у причи „Ниси сам“ задрхтимо кад чујемо телефон – јер не може бити ништа добро од онога што нам, у оваквом свету, јављају.

Један од мајсторских начина насушног очуђења које Ружић користи да би нам, поетски захтевно, изменио перцепцију је обраћање појмовима као да су жива бића, пре свега жене. На тај начин, апстрактне именице постају чулна стварност, а изненађење нас увек чека на крају:“Стићи ћу те кад – тад, памети“, каже писац, и ми му верујемо, управо као када су стари Грци Атину замишљали као девицу рођену из Зевсове главе. Јер мудрост је ( не пука интелигенција, наравно ) увек девичанска. И појмови могу да буду жене, само ако их песник, нови митолог, као такве препозна.

Ружић уме да нам, као у причи „Лако је бити велики“, укаже на драгоценост свете малености – јер, тврди он, данашњи херој је онај који прелази улицу кад је зелено на семафору и храни децу, иако нема од чега. Зато су Ружићеве приче и кратке и кротке – када кроте гордост у нама, жељу да се надујемо, да се погордимо оним што нисмо, а што нам нуде да би нас купили. Остани свој кад ти плаћају да будеш нешто друго – то је морал Ружићеве прозе. Не морализам, не пуко припрећивање прстом, него морал, који је, по Жарку Видовићу, завичајна обичајност. Кад тај морал умре, долази садашњи час, у коме је људима лаког морала све лако.

У запису „Вера и вечера“ јасно је да није скупа вера, него је човек појефтинио, а у „Долазимо по све“ још је јасније да само жеђ за истином може бити покретач побуне против злог доба у коме кукуричу црни петлови пропасти. Бунити се у име Истине значи бити религиозан. Дубинска религиозност Ружићева нам каже да је с оне стране физике и физилогије права Истина, али само као Љубав: јер, како каже у прози „Да сиђеш међу нас“ треба постати човек који од Бога не тражи ништа – постати такав да ти Бог буде све.

Чуда чини Милан Ружић – оживљава умртвљена значења речи. Код њега се врат, спој тела и главе, опет врти, дете дораста за браву ( један од најлепших тренутака у животу – кад малишан први пут може да дохвати браву и крене у свет), и, као код Мајаковског, срце запаљено љубављу дозива ватрогасце.  Попут Матије Бећковића и његове књиге „О међувремену“, он је кадар да у трулежности пањева наших посечених шума открије пламичке фосфоресценије. Још нешто сјајка, није вечна тама – то нам каже његово приповедање у доба вештачке интелигенције,  као и Матијино у доба брозоморе.

Имам педесет четири године, и осећам се баш као човек тих година – то јест, као матора овца која је своје руно остављала по разним трњацима и оградама ( делови нашег бића тако остају у овом свету пре но што се оно главно, душа, пресели тамо где нема престанка ). Умарам се чешће и видим маглу чак и кад је нема. Ипак, и даље верујем у језик и моћ књижевних чуда, иако стварност покушава да ме убеди да више нема ничег штом остаје. ( Оно што остаје, утемељују песници, рекао је Хелдерлин. Ако нема песника, шта  нам остаје? )

Зато се радујем сваком новом писцу, који уме да пише – а Ружић је управо такав писац, песник од оних о којима је говорио Хелдерлин. Желим му многа и блага лета и нове кофере пуне прича.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ