ЗАШТО ЈЕ ТОЛИКО ПОСЕБНА: Скулптура „Мајка Хрвата“ и правно припада Србији
Фото: Политика
Јосипа Римац, градоначелник Книна, најавила је да ће, преко Министарства спољних и еуропских послова, хрватске власти тражити скулптуру „Повијест Хрвата“, славног вајара Ивана Мештровића.
Иван Мештровић је 1952. године поклонио држави Хрватској, како је то сам говорио (ондашњој СР Хрватској), неколико стотина скулптура, које се данас налазе у музејима Ивана Мештровића у Сплиту и у Загребу. На том списку дарова нема скулптуре „Повијест Хрвата“, што значи да Република Хрватска не може да потражује нешто што није њено, нити да је потражује путем сукцесије.
Друго.Закон оосновама својинскоправних односа би се евентуалном тражиоцу из иностранства испречио на путу својим чланом 28.
Наиме, скулптура је више од 80 година на територији дворског комплекса на Дедињу, савесни држаоцису били Карађорђевићи, а након национализације СР Србија (данас Република Србија) преко надлежне институције, нико се, до 2015. године, и најаве госпође Римац, није појавио да тражи скулптуру и евентуално оспори право својине Србији на суду. Дакле, наша земља је савесни држалац више деценија, у случају да се не може доказати и законита државина. Одржај за стицање права својине над покретном ствари је за савесног и законитог држаоца 3 године, а за држаоца који је само савестан 10 година. И у једном и у другом случају скулптура припада Републици Србији по праву одржаја.
Скулптура ако није продата, није ни украдена, јер је дата добровољно. Како скулптура није била предмет оставинске расправе након смрти Ивана Мештровића ни сами наследници је не могу тражити јер им није пренето право својине над скулптуром, ни експлицитно, ни имплицитно. Скулптура је након Мештровићеве смрти постала практично RES NULLUS (ствар без власника), јер није поклоњена СР Хрватској, нити је право својине пренето на наследнике. Одржај је управо и смишљен због оваквих ситуација у пракси.
У Хрватској се скулптура „Повијест Хрвата“ у више идентичних примерака налази у многим јавним институцијама. Прва се од 1970. године, налази испред Ректората свеучилишта у Загребу. Друга се налази у Атељеу Мештровић у Загребу. Трећа је од 1978. године у Сплиту у Музеју хрватских археолошких споменика као гипсани одливак. А четврта је у Питсбургу, у САД, као поклон Хрватске свом расејању. Дакле у Београду се налази пети примерак. Поставља се питање по чему је београдска скулптура толико посебна па баш њу треба вратити у Хрватску, када постоје калупи за ливење скулптуре у Загребу потпуно идентични београдској скулптури. Треба нагласити да је сам Мештровић забранио изливање својих скулптура након своје смрти, међутим, само оних које је поклонио народу (дакле није је поклонио СР Хрватској јер су прављене њене копије).
У случају да иницијатива госпође Римац буде прихваћена у Србији и скулптура буде дата, онима којима очито не припада, поставља се питање шта је следеће на реду? Експонати из Музеја Иве Андрића или можда урна Николе Тесле?
Тагови: Иван Мештровић, Јосипа Римац, Книн, Склуптуре, Хрватска
