ЗАШТО ЈЕ СТРАДАЛА ТИНКА: НАД ЈЕДНОМ НАСТАСИЈЕВИЋЕВОМ ПРИЧОМ
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
СВЕТИ БРАК
Брак je у свим људским заједницама сматран светим чином, који потврђује не само биолошко-космичку човекову датост, него и његову метакосмичку задатост. Брак je сведочио о складном поретку васионе, јер су младожења и млада представљали Сунце и Луну, Небо и Земљу, a свадбени обреди су увек били обилати космичком символиком (песме о женидби и удадби небеских тела, тако присутне у нашој усменој лирици, налазе су у најстаријем индоевропском слоју српског сећања, у ономе чиме обилују и Веде). Брак je, барем на дан свадбе, увек ἱερὸς γάμος, свето сједињење, од кога зависи читав свет. Зато се бајке углавном завршавају брачном заједницом која символизује испуњење и смисао живота. И зато су многе праксе духовне потраге (рецимо, алхемија, о којој je тако много писао Јунг) имале брачну символику у средишту. Па и дан свеопштег васкрсења праведника и њиховог сједињења са Христом представљен je као „свадба Јагњетова”.
Један од битних предуслова да се свети брак заиста оствари јесте невиност, чедност младе и младожење. Пре но што се састану прве брачне ноћи, они треба да буду потпуно девствени, јер je само тако могуће потпуно посвећење у тајну јединства два пола која обезбеђује јединство свих космичких и друштвених поларитета. Зато се невиности (пре свега, женској) у патријархалној цивилизацији посвећивала толика пажња.
АЛИ КОД НАСТАСИЈЕВИЋА
Али у причи Момчила Настасијевића о Крловој невести ( из збирке „Хроника моје вароши“) срећемо се са проститутком Тинком, којом треба да се ожени син приповедачевог тече, богатог трговца. Он, распусник и размаженик, мезимац – јединац, после вијања многих девојака, због чега je добијао батине, одлази за Тинком и њеном разблудном дружином која je, због непристојног владања, протерана из града. У потеру за њим кренуће приповедач. И шта ће открити?
Откриће да je Тинка, после подавања ко зна коме и којима, у загрљају Крловом (јер ју je Крле заиста заволео) поново постала чедна. Она, коју није било могуће „сетно братски погледати” (јер ју je савест мучила, и такав мушки поглед увек болео), припитомила се и решила да се уда за Крла.
ТЕПЕЛУК И ПОКАЈАЊЕ
Из Крлове приче сазнајемо да je он дошао да Тинку купи – покрао je мајчин тепелук (мираз) да би je платио. To ју je дубоко погодило, и Тинка je схватила сву гадост и ужас свог живота, проплакавши од муке и јада. Плач je најдубљи, из петних жилица. Тинка се одриче украденог тепелука, оставља га на страну као светињу, и престаје – у Крловом случају – да се продаје. Њихово љубавно сједињење биће сјединење двоје чедних: „Причаше Крле, и пo гласу му познадох, с трепетом као икону, јер први пут иза блуда, грешан целивао je досле грешна уста”. Иако неће посегнути за дукатима Крлове мајке, она ће, да би их обоје издржавала (јер je овај све страћио) и даље ићи да се проституише…
СВЕЧАНА СВАДБА
Све док не дође „грешни теча”, Крлов отац, који решава да их свечано венча (иако бива упозораван да би то било изругивање правом, неоскврњеном венчању). Теча измишља прошлост своје снаје, само да би могао да je прими у кућу онако како доликује; наравно, све опрашта Крлу. Враћају се у варош (кoja се „посакривала да боље види”, пa „звири из капија, на прозоре, из дућана”). Теча пркоси вароши, замишљајући своју снају најлепшом и најдостојнијом…
Ова свадба ће, међутим, бити инверзија свете свадбе. Кум ће бити сумњиви трговац Скоко (да није траг Скоковића из раних Настасијевићевих прича?), a девер Јоле Андрак, лопов и блудник, који je, трошећи Крлове пape, банчио са Тинком свега месец дана пре овог венчања. (Овде се руше два канонска стуба свадбе – кумство и деверство, који морају бити савршено чисти, беспрекорни).
Уочи венчања приповедач разговара с Тинком, сазнајући да она нема рода („И да има, зар би joj ко, пa и ja, сверовао?”) Успостављају присност кад joj приповедач каже да je добро што je ту, и да би без ње кућа Крлова отишла у потпуни суноврат – јер, он ће се ипак смирити, стекав породиц
КИЋЕЊЕ ЧУТУРЕ
Ругање несветом браку нарочито бива изражено када се позивна чутура кити „прњама и дрангулијама”, чиме Настасијевић опет показује колико варош уме да буде злобна („глас народа опакога тада je не божји глас”). Ha свадбу ће се скупити градски олош („гладнице и мукташи, сокачаре и ноћне тице, и Цигани”); али, сви ће бити преображени, и владаће се боље од „финих варошана”, који из прикрајка посматрају и ругају се. (Зар то није парафраза Еванђеља да ће у Царство Божје пре ући блуднице и цариници него, себи довољни, лицемери фарисеји?)
Чистота брака који треба да се склопи отераће чак и Јолета Андрака да не буде девер. Њему ће се слошити, и он неће (на ругло) моћи да приведе невесту олтару, тако да ће ту улогу преузети приповедач. Тинка ће се сва претворити у чедну нежност (рука joj „као прамен магле” кад je пружи деверу). Све je било лепо и на венчању, осим што je неки разуздани деран блатом гађао Тинку.
ПРВА БРАЧНА НОЋ
Међутим, приповедач слути да прва брачна ноћ не може изаћи на добро. Крле се уочи свадбе мењао ка злу. (Прво je, „пијан ваљда, себи нешто приговарао”; затим je „смушен цуњао тамо – амо”, као да луди тражећи оно што je изгубио, a без чега се не може; a затим му „зло из очију вири” [он самом себи вири из очију]… Приповедач je покушао да не заспи, али није успео.
Изјутра, Крле je био сам у соби, ридајући. Te ноћи се колебао да ли да младу убије или да je не убије. Није могао да поднесе истину да се оженио „белосветском”. И то што joj je опростио, више није вредело. Уместо да je убије (a дизао je руку, и она му се подметала), само ју je презриво пљунуо, после чега je Тинка побегла. По траговима који воде до његових врата, приповедач схвати да je долазила и до њега, тражећи мира и разрешења. Нашли су je – себи je смрт задала кључем течиних ризница. У смрти je била тиха и чедна, као никад за живота, што je гануло и читаву варош, пa су успели да joj код владике издејствују опело, иако се тврдило да je себи узела живот. Све жене су касније излазиле на њен гроб, a Крле je, тих на сахрани, отад био заувек њен…
КРУГ СЕ ЗАТВОРИО
И тако се круг затворио: Крле и Тинка постали су чедни тек у смрти. Она je себи одузела живот, не желећи да буде роб своје прошлости и течиног богатства. Па ипак, као да се није убила, него прешла у једно више стање… Стање вечне невиности…
Прича „Крлова невеста“ је иначе почела сећањем на двоје чедних, црквењакову кћи и сина Тала Воскара, којима je, и после рађања деце, „румен ударала у лице”; завршава се спокојем на Тинкином гробу, где се, „као безазлене очи, отварају цветови”.
Постоји новела Достојевског, „Кротка”, у којој главна јунакиња од свог супруга, уместо љубави, добија презир и равнодушност, који су маске воље за моћ. Због тога скаче кроз прозор, држећи икону Мајке Божје у рукама. Тек тада, њен муж схвата шта je љубав и кога je изгубио…
То се десило и Крлету.
