ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Српски језик у сумраку политике

Књигу се једино усудио да објави издавач „Глас цркве“ из Шапца. Професор Кошутић је наговестио шта значи небрига о српском језику и шта чека српски језик у година које следе. Књига је скоро незапажено прошла код српске културне јавности, што је одговарало ондашњој српској политичкој делатности. Негде у исто време, појављује се и „Зборник Сумрак Ловћена“ о минирању НЈегошеве капеле на Ловћену и прекопавању НЈегошевих костију. Ловћен је тада окован мермером и постављен споменик Ивану Мештровићу, а НЈегош, у деценијама које следе протеран из школских програма у Црној Гори и проглашен геноцидним песником. И опет, у исто време, појављује се и Антологија српског песништва о Косову под насловом „Лелечу звона дечанска“. Андрићевски речено, пошто су песници само будни, Антологија означава прогон и страх од прогона српског народа на Косову и Метохији, док су српски политичари ћутали и чували своја постављења, дотле су се Шиптари ваљано осилили да би остварили своје циљеве са којима се данас носи српска држава.

У историји цивилизације не постоји пример да се од једног језика прави више језика и да се један језик преименује по политичким диктатима, не постоји пример као што је случај са српским језиком
Српски језик и његово ћириличко писмо у овом и оваквом контексту посматрано, осликава судбину сопственог народа. Срби су сведени у оквире окрњених граница државе Србије, у Словенији их не региструју, из Хрватске и Босне су прогнани, а у Црној Гори проглашени за Црногорце, а остатак за националну мањину и политички маргинализовани. Дакле, наум да Срба нема ван граница Србије, а да се у Србији сведу само на Србијанце се полако остварује. У историји цивилизације не постоји пример да се од једног језика прави више језика и да се један језик преименује по политичким диктатима, не постоји пример као што је случај са српским језиком. Српскохрватско језичко заједништво је Србе жестоко коштало, па тако данас можемо говорити о српском језику и српским језицима под другим именима: хрватском, босанском, црногорском. Бесомучно черечење српског језика се одвијало пред очима српских политичара и српске културне јавности, а да о томе није било скоро никаквих реакција (изузев усамљених гласова професора Милоша Ковачевића, Јелице Стојановић, Александра Милановића и др). Да зло буде веће, српски политичари су једва дочекали да босанском језику у Србији дају статус мањинског језика, а министар који је то потписао касније је мењао фотеље уз нова намештења. Присташе такве језичке политике да се српски језик што више сакати из разних владиних и невладиних организација, здушно су подржавали такве пројекте уз некаква објашњења о људским и мањинским правима.

Мада, и врана разликује гакање гаврана од цвркута сенице. Другим речима, свакоме је јасно, осим српским политичарима, да мањински језик не може добити тај статус уколико се у 99% језичке структуре и укупног лексичког фонда поклапа са националним стандардним језиком, у овом случају, тзв. босански са српским језиком.

Политички сумрак у који је угуран српски језик и његово писмо видљиви су на сваком кораку: књижарски излози, дневне новине на киосцима су скоро потпуно залатиничене, из којих скоро стидљиво извири понеки ћирилички наслов и назив. Неписменост је скоро очигледна, најмањи недељни фонд часова за националне предмете, а посебно за српски језик узроковали су да нам студентска популација скоро и не зна писану ћирилицу. Граматика се једино изучава у основној школи и то у скученом фонду часова. Ако томе додамо и оптерећеност наставника разним писанијама извештаја и планова, онда нам је још јаснија ерозија школског система. Политичарима је, изгледа важније да поставе послушне директоре него да се позабаве реконструкцијом школства.

Уз све ово, не треба заборавити да интелектуалност не недостаје нашим политичарима, али су очито у раскораку са елементарним постулатима патриотизма. Јер без патриотизма, њихово деловање представља само испразно и пусто добошарење. Српски језик и његово ћириличко писмо представљају основну духовну вертикалу у нашем десетовековном постојању на овим просторима. Због тога је Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писма насушна потреба за спас српског опстанка. У супротном, ћириличко семе ће проклијати као у подгоричкој скупштини ове године где је закопана ћирилица проклијала у потписима посланика владајуће коалиције. Време је да се пробуди српска културна јавност и стане отвореније у одбрану српског језика и његовог писма јер у супротном, она нити је српска нити је културна.

На Спасовдан, 2021.

СКУПШТИНА ОДБАЦИЛА ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦЕ
Републички секретаријат за законодавство одбацио је постојећи Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писама, којима се штити ћирилица.
Предлог измена урадило је 2017. године Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ.
Секретаријат је обелоданио да сматра да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови. Отишли су и корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.
Лингвисти и писци су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања.

Пише Михаило М. Шћепановић,професор Филолошког факултета у Београду