Жарко Видовић: Порекло и природа Зла

Целокупна историја човечанства је обележена – не Злом, него – борбом Добра и Зла у људима. Та борба је у природи самог света и човекове световности (оспољености), јер историја је збивање световности. Када би човек могао да тачно и сигурно разликује Добро од Зла, сигурно је да би Зло, већ самом тежњом човека ка бесмртности (или васкрсењу мртвих), било већ давно савладано, што онда значи да би већ давно човеков живот био живот мистерије (као у причи Старца Зосиме у роману Браћа Карамазови), а не историја! Не збивање световности!

Али је сам почетак историје човекове обележен тиме што човек није умео да разликује Добро од Зла; није у самом себи имао (или је већ изгубио) критериј за јасно разликовање Добра од Зла! То неразликовање Добра од Зла (тј. почетак историје, збивања човековог као збивања световности) описује се у самом почетку Библије, у Књизи Постања, као Прародитељски грех (Прагрех или просто Грех, великим словом, јер је то био Грех свих грехова, Корен и почетак свих грехова, сама Битна грешност човекова).

У тој библијској причи човек се одазива позиву Змије и прихвата њен дар. При томе, он није у Змији препознао самог Сатану, палог архангела који се поистоветио са Змијом. Змија је говорила, наравно, гласом Сатане, али Прародитељи нису разликовали ни глас Сатане (палог архангела) од гласа Божијег ангела (архангела). Нису имали чуло да разликују ни лик Ангела од лика Сатане. Нису разликовали ни отров (опијум који је Прародитељима нудила Змија, магијски напитак) од лека, од плода са Дрвета живота…

… тек касније ће, у Новом завету, сам Христос открити људима шта је плод са Дрвета живота: то је Причешће!

Прародитељи тако нису разликовали магију од мистерије. И пошто су били отровани магијским сатанским плодом, отровом Змије – а тај плод човека острашћује, трује га страстима од којих потиче човекова воља да стиче моћ над светом, над битијем и над самим Богом – то су Прародитељи изгнани из Раја, тј. из заједнице човека са Богом.

То изгнање је значило, најпре, да је човек себи онемогућио и сам боравак у (надсветовном) простору где је Дрво живота, тј. да је човеку онемогућено Причешће, поистовећење човека са Телом Логоса (са плодом Дрвета живота, одобравања и слављења битија, плодом Литургије). Приступ Рају, тј. Храму (надсветовном простору Бога) и Дрвету живота бранио је сада сам Архангел, с пламеним мачем: пошто је човек изгубио критериј разликовања Сатане од Божијег ангела, ту разлику је сада острашћеном (отрованом) Прародитељу и човеку могао да покаже још само пламени мач! Страх од мача! (Тај мач је Закон и претња казном за кршење закона.)

То изгнање је значило да су Прародитељи грехом изгубили и звање Божијих свештеника (који могу да кушају Плод са Дрвета живота) и благодат да бораве у Светињи над светињама. И да би после Греха могли да опет доживе обожење, поистовећење с Логосом, кушање плода са Дрвета живота (Христа), било је и биће даље нужно да се очисте, и то покајањем, постом, молитвом, радом, напором, у свету изван Раја, у животу који ће од сада да буде за човека Чистилиште…

Јер Чистилиште није загробна сфера, него сам човеков живот у свести о Греху и у покајању. Зато Св. Јован Крститељ Претеча каже: „Покајте се…“; а за оне који се не кају за Грех, који немају свест о Греху, него уображавају да и такви, бесловесни, могу да себе сматрају синовима Авраамовим, каже Св. Јован да су „синови Аспидини“, тј. синови Змије која је Прародитеље отровала магијском вером и страшћу; зато они не могу бити од Духа рођени све док се не очисте покајањем… (Матеј 3, 1-12).

Но, значај Прародитељског греха је још дубљи: са тим Грехом је у човеков свет ушло Зло (којег не би било без човековог Греха). Човек је, дакле, заиста постао „Творац“ („раван Творцу“, како је Змија уверавала Прародитеље ако окусе забрањени плод), али творац Зла! Са Сатаном! Као што са Логосом може да буде сатворац Добра и само Добра, јер од Бога је само Добро…

У томе се и Платон и платонисти слажу са хришћанством; од Бога је само Добро; божанско начело је само у Добру; Зло не потиче од Бога, него тек од човековог Пада… У томе је генијалност платонске теодикеје (одбране божанства).

Змијино обећање Прародитељима (да ће бити моћни као Творац) је, дакле, био сатански цинизам, сарказам, немилосрдно и бестидно исмевање човека због његове наивности!

Но ако кажемо да се човек одазвао позиву Змије; да се одазвао зато што није разликовао Змију од Божијег ангела (отров од лека, магију од мистерије, саблазан од светиње); да није разликовао зато што није у себи имао ни критериј разликовања (Добра од Зла),

онда морамо рећи да је сам извор Греха (тј. одсуство критерија) У САМОМ ЗНАЊУ! Или тачније: у заблуди да је знање тај критериј!

Човек, наиме, не може Добро од Зла разликовати знањем, него само ОСЕЋАЊЕМ, и то осећањем које није страст (осећање да је лишен битија), него осећање славе, доксе! Јер ми можемо знати шта је зло, па га ипак чинити – ако смо лишени љубави. (Једино она је критериј.)

Једини могући критериј за разликовање Добра од Зла (и за онемогућење Зла) је осећање, и то докса, ортодоксиа, осећање славе које је сама божанска Љубав (Агапи). У то осећање човек доспева трансценденцијом. Оно је тајна трансценденције. Да је нешто Добро или да је Зло, то можемо знати само из искуства трансценденције, што опет значи да нам критериј разликовања (чак и кад је смештен у искуство) потиче само из трансценденције!

Извор: Грци, Медитеран – Европа… и Личност, уметност – Православље
(рукопис, 1988), стр. 10–13.
Текст приредио: Дарко Стефановић