Жарко Видовић: Крштавање Словена и расцеп Цркве

Са Седам сабора се завршава класични период Православља. То је уједно и класични период европског хришћанства, кад је метропола хришћанства била Царство православних Римљана, а Европа подручје мисије православних. (И сам папа је, у периоду Седам сабора, па све до појаве и крунисања Карла Великог, г. 800, био „византијски“ држављанин).

После тих Седам сабора, нов епохалан европски и светски догађај је крштавање Словена (од 860. до 885. г.): око тога ће се заоштрити сукоб (између Германа и „Византије“) који ће (коначно г. 1054) довести и до расцепа Цркве (као литургијске и свештене заједнице саборне).

Сада ћемо рећи нешто о томе како је дошло до крштавања Словена.

Од год. 711. до 843. трајала је „иконокластичка криза“ у Царству православних Римљана (у „Византији“). То је криза која је омогућила и довела и до формирања посебног „Светог римског царства“ Карла Великог, г. 800. (Видети о томе: Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд: Просвета, 1969, стр. 157–229, поглавље „Доба иконокластичке кризе“).

У време те кризе Православље је било изложено прогонима – не од стране крсташа латинских или од неверника исламских држава, од најездâ разних азијских народа, него – од самих „византијских“ царева! То су били цареви иконоборци. Идеал цезаропапизма и војничког исламског уређења био је идеал тих, иконоборачких царева, због чега су они и гонили православне! Они су хтели да и читав верски живот буде (исто као у исламу) подређен цару и држави, а ова војним потребама. Црква је издржала те прогоне и најзад извојевала победу: најпре над иконоборством у самој Цркви (на Седмом сабору, год. 787), а онда и над самом царском војно-државном силом.

Победа над царевима иконоборцима, јеретицима, слави се као коначна победа Православља, у Недељи Православља, и дан данас, сваке године у првој недељи Великог (васкршњег) поста. Победа је извојевана г. 843, после сто и тридесет година прогона, отпора и борбе православних. То столеће (чак и столеће и по) прогона од стране „сопствених“ царева послужиће касније као изговор, преседан, узор и руском цару Петру Великом, кад он буде приступио реформи црквеног живота и учења у Русији, искључењу православних из јавног живота државе и гажењу православних начела Римског права. Јер, Петар Велики је погазио православно начело хармоније Цркве и државе (вере и права) и увео цезаропапизам: у православни свет тек тада и то по узору на западне владаре (немачке и енглеске у првом реду), а не из „Византије“!

Усмерена предањем и законом на одвојеност и самосталне акције, тј. привржена начелу Римског права, Црква одмах после победе над иконоборачким царевима (и војним хунтама) предузима – независно од царева! – своје мисионарске експедиције. После иконоборачких царева и патријараха које су они постављали (као патријархе иконоборце, царске подложнике), долазе на патријаршијски престо (Св. Јована Златоустог) православни патријарси:

Св. Методије (843–847), који је и сазвао сабор против иконобораца;

патријарх Игњатије, први пут (847–857);

Свети патријарх Фотије, први пут (858–867 – када га заједничком акцијом, на неканонском сабору, свргавају римски папа Никола I и „византијски“ цар Михаило III);

Свети патријарх Фотије, други пут (877–886).

Међу овим патријарсима нарочито је значајан Св. Фотије, од кога је и кренула словенска мисија Св. Кирила и Методија, а за крштавање Словена. Та мисија (послање) се подудара (у годинама 860. до 885) са годинама владичанства Св. патријарха Фотија (два пута, од 858. до 886). Св. Фотије био је пре избора за патријарха професор и ректор универзитета, и сигурно најобразованији човек кога је Европа имала од времена прва два сабора (тј. од 380-их). У време (и на иницијативу) Св. патријарха Фотија полази мисија најпре међу Хазаре, па међу Словене. То је била бројна, добро припремљена и опремљена мисионарска експедиција, која је по двојици својих предводника названа мисијом Св. солунске браће Кирила и Методија, словенских апостола. Али су не само предводници, него и бројни чланови експедиције (можда и стотинак или чак и две стотине, читав караван људи) су Грци, православни, присталице патријарха Фотија, дакле, одлучни противници иконоборства и цезаропапизма. Они Словенима доносе не само писменост (преведене књиге, прво словенско писмо, азбуку и граматику), него и све што су могли да припреме само универзитетски образовани људи.

Треба знати да је тада универзитет, са правничким, филолошким, класичним и др. студијама, постојао само у Цариграду, и то већ преко четири столећа. Запад ће те универзитете оснивати четири столећа после Св. Фотија, а и први професори на тим западним универзитетима (у XIII столећу) биће опет Грци, из Цариграда.

Но, ученици словенске мисије Св. Кирила и Методија доносе са собом и више од тога: Православље, и то све на језику који ће бити култивисани књижевни језик Словена. Сукоб, међутим, избија са германским епископима који то подручје (моравских и панонских Словена, данашње источне и средње Европе) сматрају својим, а проповедање и богослужење на словенском осуђују као повреду „свете тројезичности“ Цркве: јеврејског, грчког и латинског језика. Зато они ометају мисију и прогоне Св. Кирила и Методија. Како се ти германски епископи (и њихови кнежеви, као и само Свето римско царство германске народности) позивају у својим прогонима на право папе римског, то Св. Кирило и Методије одлазе и у Рим (г. 869), да од папе (а против Германа) потраже заштиту коју им „византијски“ цар није ни могао или ни хтео да пружи.

Зато истичемо неколико момената који су значајни за схватање и данашњу оцену мисије солунске браће, словенских апостола.

Прво, то није била мисија цезаропапизма, јер солунска браћа долазе да и том мисијом прославе победу Православља над цезаропапизмом иконобораца. То је била мисија Православља, дакле, хармоније вере и правне свести.

Друго, папе, којима се тада солунска браћа обраћају за помоћ и заштиту су (и по најискренијем уверењу солунске браће) православне папе! тада још православни. Према томе, мисија свете браће не спада у традицију римокатоличку, него православну. Иначе се солунска браћа, привржена Св. патријарху Фотију, не би ни обраћала римским папама. Јер, браћа долазе са благословом Св. Фотија, који је био у оштром сукобу и са „византијским“ царевима и са римским папом који је хтео да, у савезу са „византијским“ царем, смени Св. патријарха Фотија.

Папа Никола I (858–867) и папа Хадријан II (867–872) се здружују са „византијским“ царем (Никола I са Михаилом III), и Св. Фотије је 867. г. силом свргнут с патријаршијског престола: одлуком цара Михаила ΙΙΙ, а на захтев папе Николе I, који је тако хтео да утврди „римски папски универзализам“ (види: Г. Острогорски, Историја Византије, стр. 224–229). Папа је бацио анатему на Св. Фотија „у лето г. 867“, што је потврђено и на сабору (неканонском) „под царевим председањем“ (стр. 229). Цар Михаило III је исте године и сам убијен, на једној пијанци, од руке свог коњушара, па савладара, Василија Македонца, г. 867.

Ако је за време Св. Фотија и изгледало да се сукоб између Рима и Цариграда разгара око догмата (око тзв. Filioque-a, да Дух Свети происходи „и од Сина“), показаће се на крају да је сукоб избио само због „утицајних сфера“, посебно због разграничења између територије Рима и територије Цариграда на самом Балкану, управо на тлу где (онда и данас) живе Срби! Тиме истичемо и трећи, за нас Србе најзначајнији момент (од расцепа г. 1054) у историји хришћанства, од времена словенских апостола и Св. Фотија па до Другог светског рата и данашњег дана.   

 

Извор: Грци, Медитеран – Европа… и Личност, уметност – Православље

(рукопис, 1988), стр. 51–55.

Текст приредио: Дарко Стефановић