ЖАРКО ВИДОВИЋ КАО ТУМАЧ УМЕТНОСТИ: РАЗГОВОР СА ВЛАДИМИРОМ ДИМИТРИЈЕВИЋЕМ

У незаобилазном и драгоценом часопису „Благодарје“, који се бави васпитањем и образовањем деце и одраслих, изашао је, у 23. броју, темат посвећен схватању уметности у делу Жарка Видовића. Тим поводом, потписник ових редова дао је интервју уреднику овог драгоценог часописа, г. Ивици Кузмановићу.

 

Шта бисте истакли као оно што је оригинално у философији Жарка Видовића?

 

 

 

Оригиналност Жарка Видовића сам својевремено покушао да представим у најкраћим цртама, и записао сам:„Платона је одбранио од магијског неоплатонизма, Његоша нам је показао као заветног, а не као песника епске сујете, објаснио да је Христос Своје Тело и Крв дао као Хлеб и Вино јер су и пшеница и грожђе биљке, а биље живи не убијајући да би се хранило, указао да је основа метафизике гордост која рађа страст, а страст прождире стварност у жељи да њоме господари.“

Наравно, још много тога се може рећи о овом самосвојнику српске заветне мисли. Народ је, сазирао је Видовић, „коло око Цркве“, а његова историјска свест је празнична заједница. Појединци одлазе, прибрајају се праоцу Аврааму, али заједница траје у Христу. Време се, кроз личности предака, сабира у саће вечности. Заветни народ је народ који је уобличен око истинске вере, историјске свести, заједничког – ратничког и мученичког – искуства, и „лучезарне“ поезије.

У огледу „Сазнање правом вером у делу Жарка Видовића“, Павле Ботић указује да је српски мислилац водио оштру и бескомпромисну борбу против окултизма у философији, демонизма радикално секуларне уметности, бесмисла пуког телесног сазнања, идолопоклонства квазихуманистичке културе, науке и технике. Устајући против метафизике као интелектуалног оправдања свепрождирућег егоцентризма, Видовић је указивао на квазинаучне праксе универзитетске психологије и социологије, али и академске теологије и секуларних медија чији је циљ, по Ботићу, да разоваплоте човека и сведу га на „тело, појам или број“.

Психологија, психоанализа и социологија нису и не могу бити науке о човеку, него само о понашању човековом, сматрао је Видовић. Наука о човеку могућа је само Богочовеком. Основа секуларних друштвених наука је, пре свега, папистичка квазидуховност која човека поистовећује са „бићем заједнице“, тобож објективно светим, при чему је појединац само „моменат“ те заједнице, „генеричко биће“, припадник рода схваћеног као језичка заједница.

Ботић уочава да је Видовић упозоравао како староадамско – фаустовско критизерство непрестано измождава западног човека и његову науку, која једино отвара нова питања, као ране, али их не исцељује. У вртложењу отпалости од благодати Божје, јавља се магијски доживљај стварности као покушаја стапања са светом у коме човек губи себе, духовно се онесвешћује, и мисли да је то „свејединство“ некакво блаженство ( јесте, али „опијумско“, безблагодатно, имперсонално, лишено истинске радости као сусрета са Оцем). После таквог „блаженства“, опет почиње „критика свега постојећег“. Зато Ботић истиче:“Бестрашћу Видовићеве богоосећајности, неприхватљив је адамовско – фаустовски тзв. критички дух, који неуморно кривотвори и оспорава“.

Запад, да би побегао од сенке смрти и апсурда, себе погружава у непрестано бесмислено делање. Мефистофелес је сушта акција, одзив на Фаустов призив заснован на погрешном схватању благовести о Логосу, Смислу човека и света. Немачки волшебник је, наиме, читајући Јеванђеље по Јовану, свео Логоса, Који, са Оцем и Духом, ствара, спасава и пресаздава човека и космос, на пуко „дело“, на „брже, јаче, боље“. Знање је моћ, а моћнији је у праву: то је Запад. Интелигенција без љубави је, уосталом, баш онако како је тврдио Свети Јустин Ћелијски, „готов ђаво“.

Која је основна трагедија Запада? По Видовићу, губитак изворности хришћанске вере, која се не може свести на земаљску организацију, ма како ефикасну.  Запад се коначно подигао против Христа зато што је, после отпадања од  Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, поистоветио хришћанску веру са покорношћу папи, па, кад се у папу разочарао, и Христа је презрео.    Зато је кнез Мишкин Достојевског говорио да је римокатолицизам гори од атеизма јер проповеда унакажен лик Бога Љубави.     Изгубивши епиклетички карактер, римокатолицизам је себе осудио на отпадију, јер без силаска Светога Духа обредна заједница не може постати Црква. Зрелост рационалности, која је настала секуларизовањем папистичке схоластике, није истинска зрелост православног хришћанина, који има зрелост детета, онакву каква је и Христова.

Морамо постати деца – не умом, него злобом, како нам је то објаснила реч Светог апостола Павла. Ботић истиче да је управо због тога Видовић кренуо путем сведочења наново стечене чедности ума и срца:“Опкољен хуманистима ( универзитетским паганима) у пустињи метафизичког Вавилона вапијући глас праве вере Жарка Видовића прповеда подвиг девствености ( девствености, духовне зрелости!)“

По Видовићу, само чедан ум може сагледати смисао историје. Како каже Ботић:“Историја има смисла ако се есхатолошки испуњује и окончава вечношћу у Царству Небеском“.

 

 

Видовић је, пре свега, био историчар уметности. Ипак, уметност је за Видовића надвремена и она се не може проучавати временски. Шта онда приучавамо кад проучавамо уметност а шта је сама уметност по себи?

 

 

Видовић је био јасан кад је одређење уметности у питању:“„Уметност” о којој овде говоримо није ништа друго до моћ осећања и моћ разумевања осећањем (саосећањем). У Критици моћи просуђивања (Kritik der Urteilskraft) ту моћ Кант издваја као посебну моћ људске душе. Она нема ничег заједничког са другом моћи људске душе, моћи спознаје.“

Он је указивао да уметност није хармонија са светом, али је «хармонија са имагинарно преображеним светом, јер уметност je истина тога имагинарног преображаја света, a не реалног света. Уметност, коју чувамо (ако je чувамо), није стварање: скандалозно би било приписивати тако нешто човеку! He, уметност je „само” показивање. Кажемо „само”, јер je то веома много: показивање самог битија суштог. A то показивање уздиже човека у сферу Творца који ствара славећи то што ствара, поистовећујући се са тим што ствара, одобравајући битије, отварајући се према њему својим „да”!“

Сматрао је да уметности нарочито смета страст, као егоцентрично осећање лишености пуноте битија:“He мирећи се са битијем суштих (какви они својој суштином јесу), страст у човеку делује искључиво као воља за моћ. Жеља за афирмацијом сопственог духовног искуства као „објективне истине” није жеља за духом као уздизањем (трансценденцијом), него тежња магији у којој се брише идентитет свега, пa и идентитет самог човека ношеног том жељом. Магијско осећање моћи je, наиме, плаћено тим брисањем идентитета.“

За уметност је потребна наивност, али не квазинаивност авангардизма, који покушава да од епохалног тријумфа технике утекне у конструисани примитивизам. Јер, по Видовићу,“суштину наивности не чине незнање (неискуственост, или одрицање од искуства и знања), негo бестрашће. Зло je у страсти. Зато се у нас наивност назива безазленошћу, бестрашћем, целомудријем (то јест целовитошћу, неповређеношћу, нерасцепљеношћу душе). To je тај „здрави дух” у којем онда може да се јави и уметност, јер уметност није цвет зла или цвет болести, него бестрашћа! Уметност je, наиме, осећање пуноће битија, a не (као страст) осећање лишености. A то осећање (страсно осећање) je несретно зато што свет и све у свету има свој идентитет, пa не допушта да буде сведено на пуки инструмент или орган воље за моћ, магијског искуства, страсти. Мистеријском духу (и духу уметности) није потребна негација идентитета, него, напротив, свест о идентитету суштих, јер мистеријско (као и уметничко) осећање je – осећање дивљења суштима и њиховој суштини. Уметност није нарцисоидност човека који je обузет собом.“

Нарцисоидност је, наравно, пут ка самопоништавању, а не ка пуноти. И она не може бити основа уметничког стваралаштва.

Видовић је имао неке другачије критеријуме за периодизацију културне историје. Пише о уметности у пет епоха. Које су то епохе и објасните шта су то установе које једну цивилизацију чине посебном?

 

У уметности ( пре свега ликовној ) Видовић уочава пет епоха – првобитна епоха, архајска епоха, медитеранска епоха, западна епоха и модерна епоха:“Првобитна епоха се обично назива и примитивном. Из те епохе архе-олози су најзанимљивија налазишта открили у Француској и Шпанији, чувеном пећинском уметношћу. Архајска епоха је добила назив по грчкој речи „архаиос“, која значи „прастари“. Том речи су, у доба медитеранске /треће/ епохе, Грци означавали своју претходну, архајску епоху.

Поред грчке, још изразитији /и најизразитији!/ примери архајске цивилизације и уметности су: Египат, Месопотамија, Индија, Кина, али и Америка пред само Колумбово откриће Америке. Египат је изразито архајски био већ у трећем миленијуму п.н.е.; Месопотамија исто тако; Индија и Кина нешто касније – у другом миленијуму п.н.е., а америчке /индијанске/ цивилизације тек у другом миленијуму н.е. Прва, још наивна појава архајске уметности, или њена предисторија код свих народа је неолит: крај примитивне, почетак архајске епохе. По Видовићу, наша архаика је пре свега, фолклорна. Медитеранска епоха у уметности човечанства је класична епоха, а зове се тако, јер се класична уметност тзв. хармонијског /трансценденталног/ реализма, прво јавила на Медитерану /Средоземљу/, по острвима и приобалним подручјима Средоземног мора. Западна епоха се јавља са романиком, а формира тек са тзв. готиком /XI-XIV в./, али превласт над медитеранском, архајском и примитивном циви-лизацијом стиче тек са открићем Америке 1492, са калвинистичком реформацијом у XVI в. и апсолутизмом у XVII в. Међу западно-европским земљама, ствараоцима и носиоцима западне епохе најзначајнија је Француска.  Модерна епоха. Као што свака епоха има своје предигре, своје „пробне наступе“ пред први отворени наступ, тако је имала и модерна.“ По Видовићу, велика техничка открића XIX су увод у технократску револуцију која је поништила занате индустријом, и 1914. почиње ново доба. У том добу, све смо мање људи, а све више машине упрегнуте у механизме воље за моћ

 

Шта су одлике медитеранске цивилизације и њене уметности којој смо и ми припадили?

У свом делу о уметности у пет епоха, Видовић нас подсећа:“Док је амбијент уметности у архајској епохи двор, у медитеранској је то град. Додуше, и Кносос и Фестос на Криту су још дворови, али – рекли смо већ у прегледу архитектуре – то су дворови једне поморске државе, а и сама композиција простора говори о сасвим другачијем карактеру и двора, и власти, и религиозног култа.  И у медитеранском граду и на архајском двору ствараоци потичу из тзв. треће касте, или трећег сталежа. Тај сталеж се иначе састоји од слободних сељака с једне стране, и од занатлија, трговаца, мењача-банкара, златара итд., с друге стране. Но и овај други, грађански слој треће касте потиче од сељака, с тим што као грађани иступају из сељачких родовских задруга и заснивају индивидуална газдинства и породице. Но они и надаље упражњавају своје старе, аграрне култове хтонских /земних, подземних/ божанстава смрти и васкрснућа. Пошто су хтонска божанства смртна, то се култ хтонских божанстава слави као нада у индивидуално васкрснуће чак и оног „изгубљеног“ појединца, отпадника који се издвојио из архајског сељачког рода.“ Појам хармоније, кључни за медитеранску цивилизацију, јавља се, сматра Видовић, из култа Диониса, који је био аграрни култ. Одатле се развија и трагедија, као ода у славу жртве која је утемељила заједницу и својеврсна праслика Свете Литургије, којом славимо Распетог и Васкрслог Богочовека Христа.

Основно стремљење медитернанског духа је, рекосмо, хармонија, али, како каже Видовић, упркос ставу питагорејаца, та хармонија није била „космичког“ порекла ( „хармонија сфера“), него се могла открити само у уметничком делу. Појам хармоније, који потиче са античког Медитерана, настао је на основу херменутике, а не физике – јер су песништво, музика, трагедија тражили верност тумачења уметничког дела од стране извођача, од рапсода до глумца. Сваки извођач мора бити херменеутичар – кад онима који га гледају и слушају пренесе праву поруку аутора, онда настаје склад који се празнично прославља као хармонија.

Драган Хамовић истиче:“Видовићево је тло медитеранско, чији је изданак византијска цивилизација. Највиша вредност и смисао те цивилизације представља хармонија са заједницом у којој уметникова личност надживљава своју смртну индивидуу, у надвременој духовној заједници. Видовићева потрага за заветном свешћу, која нас одржава преко личног времена, наилази на упориште у интегралној личности Његошевој, у чијем се песништву изнова потврђује онај завет успостављен на Жичком сабору 1221. године – пре тачно осам столећа дакле – оверен у Лазаревом, Косовском завету и његовим бескрвним и крвним посведочењима до дан-данас. Историја јесте надвреме, према Видовићу, недоступна науци и метафизици, али доступна поезији, историјској свести и вери.“

Тиме смо и ми, Срби, људи Медитерана.

 

 

 

Како се појава хуманизма и ренесансе одразила на нас као народ под туђим империјама?

 

Видовић је Пикаса сматрао последњим сликаром медитерансе епохе. Да ли се бавио авангардом и савременом уметношћу?

 

Видовић је, како рекосмо, био изразити противник конструкционизма. Он каже:“У томе je хармонија смирености и опуштености, уметност као моћ чекања и ослушкивања, хармонија оне спонтаности у којој настаје и уметност: као што расте пшеница и сазрева воће и вино: сами од себе, то јест без намере, насиља (форсирања). Онако како у човеку настаје и аутентична вера: без икаквог дејства нечијих разлога или нечије туђе воље, без убеђивања, утицаја и „проповедања”. Јер уметност, као и вера, није стварање (човеково стварање), него физис као ницање, раст и сазревање. Чак ни скулптура – уметност, реко би се, најгрубља и најближа приземљу страсти – не настаје самим чином моделовања или клесања, него сазревањем форме коју онда скулптор (клесањем или моделовањем) само ослобађа из материјала, као што „тиха вода бријег рони”, као што море подлокава и обликује обалу, као што у пећини упорно капање воде рађа сталактите и сталагмите.“

Тако је мислио и о књижевности. Да би се обновила велика српска књижевност, каже Видовић, треба одбацити надметање, сујету, „вољу за моћ“, и напустити „постмодернизам“ као покушај да се пише поезија мислећи о поезији и себи као песнику:“Не може човек лежати са женом, а при томе мислити о томе на који  начин се то у њему јавља нагон.“ Постмодернизам је плод барокног гушења ренесансе, у име Великог Инквизитора Метафизике, која насрће на личност остварену у слободи и љубави. Уметност је дело Музе, која обитава у трансцеденцији, и коју је немогуће „демаскирати“, како то покушавају писци лишени истинског дара, а оптерећени метафизиком. Муза нема маску – она је сва лице.

 

Како се кроз уметност очитава  метафизичка а како платонистичка линија и кроз која дела можемо најбоље разумети разлику између њих?

 

По Жарку Видовићу, два су приступа тумачењу уметности: један је метафизички, а други херменеутички ( ако хоћемо, платонистички ). Ако је метафизика поистовећење свега што постоји са мишљењем, које је, сржно гледано, само појмовно разврставање појединачних бића, онда је јасно зашто се из схоластичког претварања Бога у појам развило Хегелово порицање суштих апсолутним знањем; јасно је и због чега је за метафизику чак и уметност једино облик знања, али знања чију целовитост „ометају“ осећања, па оно због тога није „чисто“. Метафизички приступ рационалне критике „ослобађа“ уметност од осећања да би је свео на пукост појма подложног класификацији. Зато Видовић, оштар какав је умео да буде, наглашава:“Метафизичко претумачивање уметности (као „контекста” скривеног у тексту) истог je порекла као и загађивање природе (пa и језика).“

Опасност која, у име апстрактних конструкција, угрожава конкретну стварност увек долази од потребе метафизичког мишљења да омогући човеку уживање у јединству и целовитости света у коју би се исти утопио, стичући привидну свемоћ, у заносу нарцисоидности поистовећујући битије са ништавилом. По Жарку Видовићу, управо је немачка књижевност „у судбинама ликова илустровала ништавило ( и нихилизам ) којем је човек тежио ношен магијском вољом за моћ“. То је пут од Гетовог „Фауста“ и „Источно – западног дивана“ до Хесеовог поклоништва на Исток. Зато се Киркегард тако оштро супроставио немачком идеализму оличеном у Хегелу, јер нестанак личности у име Апсолутног Духа, за који се Хегел залаже, изазива егзистенцијални страх. Као што је Киркегард устао против есенције у име егзистенције тако су се, сматра Видовић, настојећи да избегну ледени дах рационализма, европски песници – симболисти митом бранили од метафизике.

Управо зато што уметничко дело руши метафизичко искуство  ( као „океанско осећање“ иза кога стоји потреба за уласком у магијску стопљеност са обезличеним космосом ) и човеку доноси искуство личности, сукоб уметничког и метафизичког у нама се збива без обзира на нашу ученост. Зато нам је неопходна, сматра Видовић, херменеутика као разумевање осећања само и једино осећањем, то јест саосећањем, а не рационалном аналитиком: то што се уметност суштински може схватити једино уметношћу плод је чињенице да се слично радује сличном, similis simili gaudet.

Видовићев песник над песницима, заветник на трагу платоновског схватања уметности облагодаћеног литургијским искуством је Његош, за кога је и Бог „творитељном зањат поезијом“.

 

У више књига писали сте о Видовићу као једном од „забрањених мислилаца“. Ако је поприлично јасно зашто је дело Жарка Видовића било неподобно у време после Другог светског рата, зашто се чини да се ни данас њему не придаје значај који заслужује?

 

Богдан Лубардић нас подсећа:“Ангажман Видовића, интелектуални и етички, донео му је многе неприлике. Болни ударци су стизали како из крила „конзервативаца” Цркве (где његова непосустајна критика епископомонизма, клерикализма, отуђења „надређених” од „подређених” [и обрнуто], групашења, маргинализације улоге лаоса у црквеном животу, отуђења од аскетско-молитвених и литургијских извора живе вере, те истицање дијалога равноправних у парохијској заједници као нуклеусу црквеног организма, али и покушај рехабилитације безусловног смирења кроз себежртвујуће служење другима – нису увек наилазили на подршку), тако из крила антицрквених „либерала” (где његово указивање на безмерни [не само духовно-морални већ и друштвено-политички] значај косовског завета српског народа у вери у спасоносно дело Сина Божијег Исуса – не само да није уважавано, већ је представљало повод за игнорисање, маргинализацију, и за констернацију)./…/ Тако је Видовић под пресијама вишеврсних неразумевања, непрепознат, по правилу остајао на „ничијој земљи”, као на Голготи: усамљени сведок духовном искуству вере која философски умује – на јединствен начин, освешћен и озарен трансценденцијом, а ради црквено-историјског и национално-народног чувања Смисла српског, медитеранског, византијског, православног – Завета.“

Ми живимо у бестидном свету, у коме нема места за целомудреника какав је био Видовић. А значај стида је огроман. Он сам је говорио:“Стид у полном животу je исто што и мера и укус у уметности: чувар духовног достојанства, јемац духовне зрелости човека, нема ничег заједничког између полног живота животиње и полног живота човека! Јер својим полним животом животиње не доводе у питање опстанак, a људи доводе – ако смисао тога живота није у чувању детиње природе суштог човека. Ми не смемо повредити – не само дете, него – ни унутрашњу, нашу сопствену природу детета. Својим понашањем и душом човек мора бити способан да буде отац, a то значи: да се саживи са душом и неопходним наивним представама које дете има о свом родитељу. И Бог je Отац: не само пo томе што нас je створио, него што се, стварајући нас, поистоветио са нама, у Христу! Поистоветио се, мада се при томе одрекао далеко веће, Божије моћи, него што се одричемо ми кад се поистовећујемо ca дететом.“

Жарка Видовића не разумеју бестидници у доба тзв. „постистине“, која је офуцана ђавоља лаж, маскирана по најновијој моди. Али, разумеју га и све више ће разумети млади људи жељни обнове духа и душе. И они желе да се, узвишено, стиде у име мере и хармоније која је од Бога. Ако се не обнови стид, нестаће и човечанство. Али, људи попут нашег видовитог Видовића нам враћају наду да човечанство има будућности. А будућност је будност.