ЖАРКО ВИДОВИЋ И СМИСАО НАШЕ ИСТОРИЈЕ

фото: patmos.rs

КО ЈЕ БИО ВЕЛИКИ ВИДОВИЋ

Пред нама је књига Жарка Видовића „Историјска свест српског народа“ ( ИК Катена Мунди, Београд, 2025, приредио Дарко Стефановић )

Жарко Видовић је био једна од најживљих душа српских у добу у коме живимо. Као младић, Србин из Босне, студент опредељен за социјалну правду, у предратном Загребу је гледао „сукобе на љевици“ и веровао у југословенство. По њему, читав сукоб је био сукоб између интегралистички опредељеног СКОЈ-а и КП Хрватске коју је Тито задужио да се бори против „великосрпске Југославије“. У интервјуу који је дао 2013. године Наташи Јовановић за недељник „Печат“, Жарко Видовић је сведочио:“Тај сукоб између СКОЈ и КП Хрватске био је сукоб између Југословена комуниста и кроатокомуниста, сепаратиста који су били блиски усташама“.

А онда је дошла крвава 1941, и НДХ је саздана да би уништавала читав један православни народ. Жарко Видовић се већ следеће године нашао у транспорту сарајевских Срба који су били похапшени и возом вучени у смрт, у Јасеновац. На улазу у гротло смрти, чекали су их официри из немачке радне службе, и бирали – јачи су одведени на рад у немачке логоре широм Европе, а слабији су остали у јасеновачком надужасу, да их прождере бездан „еуропског“ хрватског „државног пројекта“.

У ЛОГОРУ У НОРВЕШКОЈ

Жарко Видовић је бачен у један логор у Норвешкој. О својим сапатницима говорио је као о истинској, последњој српској елити:“У логоре су допремљени људи из партизана, четника и 80 одсто оних који нису били ни у једном од ова два покрета. Они су једноставно били Срби, и били су у логорима зато што су Срби, без обзира на оријентацију. Друго, нико од њих није био сигуран да ли ће преживети, и водили су рачуна о свему, као да их сутра Бог може упитати ко су и шта су. Нама који смо били у логору у Норвешкој, стално је било на уму да неко може упитати како су се држали ти Срби. И ми смо се држали часно. Јер смо сматрали да нас историја и завет обавезују да се тако држимо. Када сам добио пегави тифус у логору, свакодневно сам ишао на рад, свестан да уколико одем у болницу, из ње више нећу изаћи. И да видите ту људскост, ту солидарност. Враћајући се ка логору, задужили су нас да носимо дугачко дрво. Моји другови су се распоредили уздуж, а ја сам се окачио о дрво да ме вуку назад. Тако сам преживео“.

Преживео јесте, али су се искушења наставила.

„СУМЊИВИ“ ЛОГОРАШ

По повратку у Југославију, био је ухапшен, сумњив јер је преживео. Сумњиви су били и други српски логораши, који се, као сведоци, нису допадали самозваном југословенском маршалу:“Када смо се вратили у Југославију, Тито није дозволио да логораши оснују своју заједницу, него нас је сврстао у тзв. Савез бораца, јер се више плашио логораша него бораца. Тито је знао да су логораши преживели смрт, да су отпремљени у логоре као Срби и да је њима свака идеолошка подела страна. А ако нико у послератној Југославији није постављао питање српства, логораши су морали, јер су једино они чували живо памћење на логоре и чињеницу да су тамо били не зато што су комунисти или антифашисти, него зато што су Срби. Од тада се рађа осећање да Европа негује непријатељство према Србима. Потврда тога било је напретек. Сетите се да је Буш приликом свог боравка у Загребу 1998. године у једном интервјуу захвалио Хрватима као провереним, старим савезницима, иако је Хрватска са НДХ била најзлочиначкија држава у нацистичком блоку.“

Имајући такве животне основе, Видовић је кренуо у промишљање историософије српског народа.

Народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав, говорио је Хитлер Нојбахеру. Због чега?

Одговор је ( између осталог, и у овој књизи, коју је скрупулозно приредио Дарко Стефаовић ) покушао да пружи управо Жарко Видовић.

ШТА ЈЕ ЗАВЕТНА НАЦИЈА?

Жарко Видовић однос православног Српства са Богом одређује као Завет (који извире из Новог Завета Бога са људима, а међу Србима се учвршћује подвигом Светог Саве и Светог кнеза Лазара, да би га опевао Његош, а логораши 20. века потврдили).

Нација је заветна заједница.

Српски прозаиста Ђорђе Оцић, о чијим делима је Видовић надахнуто писао, у свом роману „Ако има царства“, каже: „Калкулантству је једини „смисао“ – „интерес“ – смисао. Побједа интереса је тренутна, побједа смисла вјечна. Побједа смисла је пораз рачунице. (…) Косовска жртва се уздигла на Небо, а онда се Небо спустило на Косово, на Србе. Да на Косову није пропала рачуница, не бисмо добили смисао у историји. Да нисмо гинули на Косову, било би више народа, неког народа, али српског народа не би било нимало. (…) Да би постојао, мораш да се бориш за смисао постојања. Ко се бори само за голи опстанак, његова изгубљена битка је коначно изгубљен рат, крај опстанка, бесмислен завршетак постојања без смисла. Реци: Наш смисао је наш Завјет! Кажи: … Косовски Завјет је нови Завјет српског Смисла“.

И темељ сваког Српства, уколико је Христово.

ИЗБОР ВЕЧНОСТИ

Сагласан са Оцићем, Видовић сматра да је Косовска битка икона Голготе српског народа. У питању није пораз. Пред нама је духовно уздизање, јер се у том боју открива суштина историјске свести као истрајност у верности Завету чак и кад све спољашње пропада. Свети кнез Лазар хоће вечност, а не тријумф своје војне силе. Он је, уместо земне победе, изабрао Свето Причешће. Косовски завет није прича о борби између добра и зла у моралном смислу, него о односу човека према вечности. Србија, губећи земаљско царство, постаје икона небеског поретка као причасности животу Свете Тројице.

Суштински садржај Косовског предања је управо одустајање од култа земне власти, при чему је то одустајање сржни облик хришћанске слободе. Тај чин је, по Видовићу, светосавски одговор на западни дух империје, наслеђен од Рима који је себе обоготворио, прво у паганизму пре Христа, па у репаганизованом, квазихришћанском папизму. Српска историја показује да је постојање достојно човештва могуће само у сверадосном служењу Богу, Који је, у Христу, постао Слуга људском роду – тајна човековог назначења није у владању другима.

СВЕТОСАВСКИ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ

Видовић Косовски подвиг види као духовни наставак онога што је Свети Сава започео у Жичи на Спасовдан 1221, када је одредио заветност као темељ саборног бића народа. Ако је Свети Сава установио нацију као заједницу у Цркви, онда је Косовски бој тренутак када та заједница приноси себе Богу. Саможртвовање народа који је изабрао да постоји у вечности не може бити пораз.

Због тога се, према Видовићу, Косовски завет не може свести на епску – херојску матрицу. Народ који чува надхеројски завет не чува празну успомену, него учествује у истом догађају који се подудара са литургијским сабрањем. У томе је Косово, каже он, стални задатак српског народа. Историјска свест је, дакле, непрестано враћање на Косово као место својеврсног испитивања верности, на коме се ништа не окончава, него све почиње.

НАЦИОНАЛНО КАО ДУХОВНО

Жарко Видовић, читајући романе Ђорђа Оцића, истиче следеће: „Националност је духовност, зато што је (аутентична) нација духовна заједница (умно–чувствена), као што и историја значи живот нације, јер нација (у личности човековој) духом–чувством превазилази време (то јест пролазност и смрт бића). Зато Србина по крви и нема (…) Како је Србин могуће бити само по осећању – као „бити“ и за уметност, за љубав, за веру, за Цркву – то је српство могуће само као духовност, у трансцеденцији, као Божји дар. За српство је зато потребан таленат. Не може медиокритет или мртва душа бити Србин. Јер српство је Завет, Божији народ, као и свака друга литургијска празнична заједница на свету“…

О томе је и књига коју читалац држи у рукама: не може мртва душа бити Србин.

ПОЛАЗИШТЕ КА СРПСКОМ СТАНОВИШТУ

Видовићево дело “Историјска свест српског народа” представља темељно полазиште за разумевање његовог појма историјске свести као феномена који превазилази историографију и улази у област православне антропологије, сотириологије и уобличавања културне самосвести народа. Реч је о својеврсној српској историософији, основном полазишту ка српском становишту. Намера му је била да, насупрот досадашњим навикама секуларних историчара, прикаже православну слику историје и човека у њој.

Видовић одбацује западноевропску традицију историософских промишљања која, почев од Блаженог Августина, преко Ђанбатиста Вика и Хегела, до Мишела Фукоа, историју посматра као процес рационалног самоостварења духа или као низ структура моћи које се узајамно смењују. За њега, историја није апстрактна категорија разума, већ доживљајна, унутрашња, заједничка стварност народа који живи у Цркви. Кључна разлика у односу на западни историсофски рационализам лежи у томе што је у православљу историја испуњена присуством Божје благодати; народ који заборави ову, „обрнуту“ перспективу, која се не поклапа са секуларним утопизмом, губи сопствени идентитет. Зато и српски народ историјску свест има само онда када му је та свест православна и заветна.

ЛИТУРГИЈСКИ ПРЕОБРАЖАЈ ВРЕМЕНА

За Видовића, време није ни циклично, ни линеарно, него литургијски преображено, како у својим „вечним враћањима“, тако и у „правој линији“ која води крају обасјаном Оним Који је Алфа и Омега човека и света. Време се у Христу непрестано испуњава свештеним садржајем и само себе надилази. Историја као низање догађаја у којима нема логосне осе преображава се само у мери у којој човек у њој препознаје оприсутњавање спасења дарованог Христом. Зато историјска свест не подразумева интелектуално знање о прошлости, него је учешће у заветној заједници која, литургијском анагнозом, оприсутњује Тајну вечеру, на којој су Тело и Крва Христова заувек постали храна и пиће живота вечног.

Видовић изричито наглашава да је историја која се осмишљава евхаристијском саборношћу сведок вечности, док време сведочи само о ужасу смрти и злом духу који би да том смрћу пороби људе. За разлику од позитивистичке науке која историју поистовећује са хронологијом, православно искуство историје подразумева откривање самоистоветности у различитим временима, јер „историјом се назива оно збивање у коме се одржава ИСТО упркос смрти и смени генерација“.

Христос је увек Исти ( јер је Он – Истина ) на свакој Литургији, па, према томе, историја није низ пролазних форми, утварних испарења из празнине овога света, него је епифанија вечности у времену која се пројављује празником. Сетимо се, управо на овом месту, Шантићеве „Претпразничке вечери“: у садашњост дострујава песникова породична и национална прошлост, али и тренутак Христовог рођења, да би се будућност јавила у виду рајских птица које песнику кажу да се душе свих његових ближњих „на звијездама грију“. Видовић повезује историју са сотириологијом: човек који усходи у историјску свест постаје учесник у вечном битију.

САМОИСТОВЕТНОСТ И АУТОКЕФАЛИЈА

Кључни тренутак који аутор препознаје као час настанка историјске свести српског народа јесте добијање аутокефалије Српске Цркве у тринаестом веку, што је било дело Саве Немањића. Видовић започиње историјску анализу управо од Светог Саве јер „српска нација је духовна заједница коју је родила Српска православна црква оног тренутка када се својом аутокефалијом издвојила из Велике цркве Цариградске патријаршије“.

Нација није политичка конструкција, него саборна духовност која „надтрајава“ темпорална ограничења. Зато историју српског народа не треба посматрати кроз „етатизацију“ прошлости ( потребна нам је држава, само држава!), него као духовни континуитет Литургије и Предања. Свака епоха у којој је тај континуитет прекидан, било због политичких ломова, било због идеолошких утицаја и револуционарног утопизма, води губљењу историјске свести. Историјска свест није ни историјска наука, ни национална идеологија, него духовно осећање припадности заједници која опстаје упркос просторно – временским координатама људске палости. Народ који живи у тој свести постоји као Нови Израиљ, духовно тело које опстаје и у поразима, јер се ослања на небеску, а не на земаљску стварност.

ЕВРОПСКИ ХУМАНИЗАМ?

Видовић истиче да савремени интелектуалци и медији бесно намећу схватање Европе које је антихришћанско. Наравно, све у име „хуманизма“! Ипак, савремени европски хуманизам није и не може бити хришћански, јер почива на рационализму који одваја човека од заједнице благодати. То није пут за Србе. Смисао српског опстанка је у обнови православног схватања културе као иконе вечности. Док Запад историју схвата као процес световног прогреса, православна повесница је сећање не само на Први, него и на Други Христов долазак, анамнеза у литургијском смислу те речи.

Видовић је противник сваког интелектуализма као „инквизиторске“ метафизике:„Материјализам и интелектуализам опаснији су од комунистичког атеизма. Јер ако су комунисти атеисти, ови су антитеисти.“ Више није реч о порицању Бога, већ о замени Бога човеком. У томе Видовић препознаје исту опасност коју су западни мислиоци попут Хајдегера и Берђајева називали нихилизмом техничке цивилизације.

Западни материјализам би да сву стварност стави у Прокрустову постељу утопије, од оне квазирелигиозне, ватиканске, преко комунистичке, до глобалистичке: а то кошта много, премного љусдких живота. Ако неко, Срби, „накот за сјекиру“ ( израз Анте Старчевичћа ) то су осетили на својој кожи. И не само у 20. веку.

ЈУГОСЛОВЕНСТВО?

Један од основних критичких праваца Видовићеве књиге је подробно разматрање југословенске идеологије. Видовић изједначава југословенство са просветитељским схватањем заједнице које покушава да пронађе заједнички именитељ између различитих вера и погледа на свет, али тиме укида могућност истинске духовне заједнице. Југословенска национална идеја заснивала се на тражењу заједничког именитеља између православног хришћанства, римокатолицизма, ислама, протестантизма, јеврејства и атеизма, а све се окончало катастрофом.

Покушај синтезе религија и идеологија може да створи само „просветитељску“ (односно секуларну) конструкцију, која губи битијни темељ у Христу. Управо зато Видовић сматра да је пад југословенске државе био духовни, а не само политички крах. Свему је претходила утопистичка идеологија којој су служили многи у Србији краља Петра: од Јована Скерлића до Александра Белића и других, маштало се о „троименом народу“.

Пројугословенски интелектуалци са српске стране често су били плен таштине. Зато духовна криза српског народа није последица недостатка интелектуалаца, већ недостатка саборности. Видовић пише:„Морамо што пре да се саберемо и да међу нама престане такмичење, сујетно суревновање, јер знамо да таштина и најмудрију реч претвара у празнословље. Таштина значи – празнина, бесмисао.“

Друштвени распад, дакле, није политички феномен него духовна појава. Таштина је одсуство љубави и заједништва, то јест духовна смрт. Супротност таштини јесте саборност као искуство народа који је свестан себе, али у Христу.

ТРИ НАЧЕЛА ЖАРКА ВИДОВИЋА И ПОВРАТАК ЊЕГОШУ

Видовић поставља три кључна начела историософске анализе српске повеснице: историја није низ догађаја, него литургијски континуитет у којем се јавља самоистоветност заједнице упркос пролазности; српска нација је рођена у Цркви и могућа само као саборност у благодати Смисла, Христа Логоса; југословенство, комунизам и западни интелектуализам представљају покушаје да се створи заједница без Бога, што води духовном распаду.

Зато је, за Видовића, одговор на питање „српског смисла“ у новом читању Његоша. Његош за Видовића није песник, него велики православни мислилац пред лицем Европе који је, песничком речју, обновио заветну свест, и то не само свога народа. Његош је схватио да се историја не спасава разумом, него љубављу и жртвом. Зато је његов „Горски вијенац“ духовни каирос Српства, а не, у литерарне навике епохе, заточено романтичарско песничко дело.

Видовић чита Његошеву поетску мисао као продужетак светосавске мисли у доба распада српске заједнице која се нашла на сваковрсним ударима нихилизма прве половине 19. века. После слома средњовековне државе, Видовић у Његошу препознаје покушај да се народ поново сабере у духу. „Горски вијенац“, каже он, није десетерачки спев о крвној освети – у питању је трагедијско сведочење о унутрашњем преображају Срба, песничко покајање онога који се из епског враћа заветном. Његошева поезија обнавља сећање на оно што је Запад изгубио, а то је истина саборног спасења у Цркви. Видовић истиче да је чак и Његошев језик саборан – тај језик је узвишен као црквенословенски, народни је по ритму, а библијски по профетској снази и продорној гномичности.

ГОЛГОТА И ВАСКРСЕЊЕ УМЕСТО ПРОГРЕСА

Видовић наглашава да је код Његоша страдање категорија познања. Док модерна философија види страдање као апсурд, Његош га схвата као пут ка истини: страдање је основна крсна врлина народа Божијег. Зато Његош не пева о злу, него о смислу зла. Он зна да без страдања нема васкрсења, јер страдање је цена слободе, као што зна да историјске свести нема без свести о злу. Свака наивност, нарочито она епска, може бити велика опасност по народ који јој се препушта.

Као што Литургија почиње жртвом, тако и народно биће постоји само ако се приноси Христу као Смислу човека и света. „Горски вијенац“ је икона историјске драме човечанства, чији су део и Срби; то је драма опредељивања између причешћа Христом и антипричешћа сатаном.

Његош је, сматра Видовић, први модерни мислилац који је појмио историју као духовни процес, а не као “хронику прогреса“: он је најдубљи историософ Европе, јер је схватио да је историја драма спасења, а не пут ка утопији оствареног „напретка“. Његош доноси обнову светосавске свести у времену модерног нихилизма. Видовић га сазире као антипод европском рационализму: док Запад покушава да победи смрт науком, Његош је побеђује Христом, Који је, у „Лучи“, „преблаги, тихи Учитељ“. Српски геније враћа уметност у службу спасења и тиме показује да је култура без вере покушај самообоготворења лишен смисла.

Видовић истиче да је Његош обновио заветну косовску мудрост као свест о сталном присуству Смисла у историји. Сви јунаци „Горског вијенца“ стоје под сенком Косова: њихова борба се води за словесност, а не за пролазне земаљске интересе. Зато се прави јунак не бори против непријатеља, већ против греха који разара заједницу.

ИСТОРИЈСКО И ЛИТУРГИЈСКО

У књизи коју читалац има у рукама, Видовић развија јединствену идеју о народу као литургијском субјекту историје. Српски народ је једини народ Европе који је сопствену историју схватио као Литургију, поистовећујући се са Христом, Који, евхаристијски гледано, јесте Онај Који прима и Који се прима, Онај Који жртвује и Који Се жртвује. Српски народ није градио империју, него Цркву, и моћ му је била у саборном памћењу, а не у оружју ( мада је, наравном, и оружје у руке морао да узима када за то дође час ). Према Видовићу, то је баш оно што западни посматрач не може разумети: да народ који „губи све битке“ може ипак остати духовно жив. У томе лежи тајна и Косова и Његоша.

Видовић одбацује тумачења великана са Ловћена као песника трагичног индивидуализма. За њега је Његош сведок заветне заједнице који говори језиком поезије оно што Свети Сава говори језиком догмата. Свети Сава је у Жичи изговорио први литургијски завет српског народа; Његош га је у „Горском вијенцу“ поновио поетски.

Тако се Његошева мисао показује као „друго рођење светосавља“, које почиње у жичком манастиру, али саходи у народ и спрема га за обожење. Видовић сматра да Његош није обичан песник епохе турског ропства, него је пред нама пророк који је видео куда води модерни нихилизам и одговорио му вером у саборност, сабраност и сабраћеност у Христу.

Косовски завет и Његошева поезија имају есхатолошко значење. Историјска свест се не завршава у прошлост пошто историја није низ догађаја, него очекивање Васкрсења. Косово,чак ни после свих губитака, не може бити траума ако је облик хришћанске наде. Српска историјска свест је, у том смислу, есхатолошка свест: спознаја да историја има крај, али не у смрти, него у Васкрсењу.

ГДЕ СМО?

Југославија је била заснована на секуларном просветитељству, то јест безбожништву, коме се православно хришћанство чинило као препрека „суживоту“ и „толеранцији“, још у доба „троименог народа“ (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца), а нарочито у Титославији. И Милошевићеви комунисти били су за Југославију, а не за Србију: Народна скупштина Србије одбила је, 30. маја 1991. године, Републику Србску Крајину, која је желела да се уједини са Србијом. Али шта је комунистичко југословенство које је, у наше дане, постало другосрбијанштина, маскирана у „југоносталгију“? Ево шта нам каже Жарко Видовић: „Југословенство је идеологија кукавичких Срба који се боје свести о Злу. Зато се одричу српске историјске свести“. Оно што нам преостаје је памћење основних чињеница, које Видовић излаже на следећи начин:“Косово је изгубљено 1389, и то се потврђује 1999, а ипак остаје Завет. Године 1389. узели су га Турци, а 1999. Американци, тј. Шиптари у служби Америке (а у служби Турске 1389. и 1689). Зато за наш Завет данас није битно да буде антитурски усмерен, тј. да нас упозорава на Турке (кад бранимо Небо), него на Американце (мондијализам, империјализам) и комунисте – главне (сатанске) опасности по Небо, јер негирају нацију. Јуриш на Небо су били:Турци, па Хрвати, па комунисти, па кроато–комунисти, па Американци, па сви они „уједињени“ (каже Оцић).“

И данас смо у томе, када Турци дроновима – убицама наоружавају своје савезнике, косовске Арбанасе. И једни и други су у НАТО пакту.

ГДЕ ЈЕ ГРЕШКА?

Године 1989, вели Видовић, погрешно смо проценили – борба се није водила на Косову и Гази – Местану, него у Београду. Косовски завет се, одавно, преселио на Дунав, где смо се нашли на удару хрватске србофобије, чеда Ватикана и Беча. Па ипак, то нам је дало могућност да прогледамо. Видовић каже:“Тек сад смо приморани да Православље схватимо као истину не само Срба, него као истину универзалну, која више није метафизичка („универзалне вредности“, и сл.), него православна.Императив човеков није „категорички“, кантовски, него национално–православни.“Коперникански обрт“ те истине је у следећем: не изводи се истина човека „из знања о космосу“, из положаја човека у космосу (Шелер, учитељ Војтиле), него, обрнуто: Истина Космоса се изводи из истине човека (ради очувања свести о трансценденцији). А то значи: личност човекову не одређују световни услови, него обрнуто, те је императив категорички, јер је безусловно лични, императив трансценденције, а не света и материјалних услова. За тај „коперникански обрт“ се човек не оспособљава образовањем (тј. није одлучујуће оно), него подвигом.“

Подвигом, а не празном причом, додали бисмо, нарочито данас, када се лажни патриотизам једне наказне власти намеће као мера и провера српске стварности.

ПРЕОСТАЈЕ НАМ ПОДВИГ

Књига коју читалац има у рукама позив је на подвиг. И лични и саборни. Само тако је могућа будућност српске државе. Будућност Србије не може бити ни етатистичка, ни глобалистичка – она је, ако је има, литургијска. Јер само Литургија чува човека, а човек чува државу.

Видовић каже да је европски човек изгубио спасење онда када је изгубио лице ближњег. Зато је и култура постала „музеј мртвих“, а политика крвава игра моћи без љубави. Једини одговор на то је обновљено схватање постојања као заједнице у Христу. Човек није позван да објашњава свет, већ да га спасава љубављу. А то је смисао и наше, српске историје.

О томе, између осталог, говори и ова књига Жарка Видовића.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ