Жарко Видовић: Homo ludens

Прошло је милион (а можда и два милиона) година од појаве човека и тек тада се јавила ликовна уметност. Тих милион година се у археологији називају палеолитом, старим каменим добом. Али је то био доњи (или стари) и средњи палеолит. Тек у горњем (или новом) палеолиту, који траје од 50.000 до 10.000 година п.н.е., јавља се уметност.

Антропологија (наука о човеку) назива човека уметника горњег палеолита „човеком који се игра“ (homo ludens) – за разлику од дотадашњег човека (у доњем и средњем палеолиту) који је само производио и радио (homo faber, човек-радник).

Но, то не значи да се homo ludens само играо. И он је, наравно, радио, и то пре свега радио: тражио храну, тражио и поправљао склониште (грађене архитектуре тада није било), бринуо се за ватру, справљао одећу, оруђа, оружја. Али међу свим тим пословима је један који је човеку био игра, посао који он и није схватао као посао, него као велику радост и свечаност. Тај посао-игра био је лов. Зато се ловац назива homo ludens.

Културна вредност за човека (тј. идеал са којим он жели да се изједначи) у првобитном друштву горњег палеолита била је: звер, животиња, дивљач. А то значи: човек се сматрао вредним и достојним тек онда кад постигне највећу могућу сличност са животињом: у брзини, хитрини, снази, инстинктивном предосећању, виду, слуху, њуху, рици, мукању или завијању, па чак и у телесном изгледу (што је, наравно, било могуће једино ако ловац натакне на себе маску и крзно животиње).

У тој тежњи да постане или буде животиња, као и у вери да то већ јест, човек је, додуше, развијао своја телесна својства, јер се упуштао у напорне трке, вребања, скокове, пентрања, ударце и сл., али је животиња могао бити или постати, наравно, само у својој машти, као што је само његова машта могла животињи приписивати људске намере, свест, знања, бојазни, успомене, наде и осећања, или да је животиња отац.

Ту животињу је дивљак-ловац нарочито радо глумио у тзв. магијским обредима. Сама магија и јест то имагинарно претварање човека у животињу и обратно – животиње, ствари, природне појаве у човека (претварање које врши машта).

Али то имагинарно претварање у животињу, није ништа мање фантастично од претварања једног човека у другог, или у мртвог сродника, камен, реку, гром итд.

Homo ludens се и зове homo ludens (човек који се игра) по томе што у својој машти врши претварање, преображавање себе и света, ствари и бића.

Но не треба рећи: „врши“. То се врши у њему: спонтано, ако претходно постоји жеља и вера у такву могућност.

Та игра ствара у човеку основну и само човеку својствену друштвену спону првобитних заједница. Она ствара приврженост заједници, ствара ауторитет и окупља заједницу око онога ко је – како бисмо ми данас рекли – „надахнут“, „инспирисан“. Или око оног „ко је богом изабран“, како се то доцније, у архајском друштву говорило.

Лов је такав начин производње, који човек доживљава као игру. Мада је лов рад, он не искључује игру, него је, напротив, захтева и развија. У томе је историјска важност лова и ловца. Настао је homo ludens.

Кад се формирао човек игре и маште, homo ludens, и то као редовна друштвена појава – пут уметности је отворен! То се догодило у горњем палеолиту, пре 50-100 хиљада година, а после скоро два милиона година постојања човека као homo faberа, чистог произвођача, тражиоца хране, просјака природе, који је само понекад, мимо друштва, без утицаја на судбину друштва, бивао и homo ludens, а принцип друштвености је био биолошки!

Са тим се збива велики скок у развоју људског духа. Дотле је човек, као и мајмун, гледао у стварима само оно што ми данас називамо употребљивошћу и корисношћу ствари: инстинктом глади и искуством тога инстинкта препознавао је шта је јестиво, шта није; инстинктом страха и искуством тога страха препознавао је шта је опасно по живот, шта није. И тако је живот био живот нагона и оног сећања које је створено нагоном. Такав психички и духовни хоризонт прачовека ми данас сматрамо очајно уским! [Он није о томе мислио ништа!]

Са homo ludensom све се мења. Другом човеку, животињи, ствари, реци, стрели, биљци, облику, грому – човек homo ludens приписује своја психичка својства (своје жеље, бојазни, глад, страх, секс, намеру, наду итд.) и своја телесна својства (своју снагу, слабост, брзину, спорост, рађање, болест и сл.).

Шта више: човек није ни свестан својих својстава, јер својства, која су само његова, приписује само стварима и бићима изван себе, те види та своја својства као својства ствари и бића природе.

Од тога момента сва његова нагонска заинтересованост за самог себе (за одржање свог живота), тј. сва његова заинтересованост за пуку употребљивост ствари претвара се у духовну заинтересованост за природу: он у стварима и појавама у природи тражи нешто невидљиво, непостојеће у њима, јер тражи себе. Тако се уместо пуке глади јавља и радозналост. Гомила се огромно искуство. Али то искуство (тај менталитет) је примитивно (првобитно, тј. битно): човек у стварима не види оно што оне стварно јесу. Данас наука у стварима види ствари; примитивни човек у стварима види оно чега у њима нема, а што постоји само у његовој машти. И обратно: не видећи себе и своја својства као своја, примитивни човек у стварима, а да то и не зна, упознаје себе. Дакле, он ствари не познаје, него их само доживљава. Зато његово искуство није научно, него доживљајно: то је искуство састављено из сећања на доживљај ствари. [Свако искуство је састављено из сећања, па и научно. А првобитно је састављено из сећања на доживљаје ствари, бића, света!]

У томе доживљају човек себе поистовећује (у машти!) са оним што он и ко он није!

То је суштина „примитивног менталитета“ homo ludensа, тј. првобитног искуства човека.

Дотле је искуство животињско, нагонско. [Боље рећи „искуство“, тј. навика!]

Од homo ludensа, искуство је човечије: потиче из доживљаја!

 

Извор: Уметност у пет епоха (скрипта, 1964), стр. 3–5.

Текст приредио: Дарко Стефановић