ЖАРКО ВИДОВИЋ: „Дани великих надања“

Логор је био у низини, недалеко од обале Атлантског океана на западу. Са свих осталих страна, као полукруг, затварали су га вештачки планински зидови голог леда и снега, низ те огромне и вертикалне зидове сурвавали су се у лето према океану леднички потоци. Зими су они били као огромни ледени стубови, пола дана ти планински зидови бацали су сенку на логор, а другу половину дана лед, снег и мокре стене добијали су метални, хладни сјај од сунца које их је обасјавало одозго. Од тих стена и леда и сунчани зраци су постајали метални и хладни.

Северно од поларног круга.

Ту је СС-командант Оберштурмфирер Долп рекао пред интернирцима у строју: „Ако неко хоће да бежи, ево ситуације: тамо је океан, а тамо преко оног брдског ланца и висоравни је Шведска. Дакле, тамо је Шведска, показивао је на планине Окс. Изволите, дао сам вам оријентацију. Ако неко жели?… Жели ли ко? – Нико? Читава двадесет и четири сата нећу полазити за њим у потеру!“.

Сви смо гледали у снежни и ледени зид планине која нас је одвајала од Шведске.

Жице око логора биле су непотребне.

Командантова „џентлменска“ великодушност била је цинична: сатима је могао посматрати бегунце, сигуран да му неће измаћи с пушкомета. Командант, СС-овци, пси, скије и авиони из оближње базе Елсфјорд. Били су уверени да никада неће видети своју земљу и били смо помирени са судбином. На бекство је мислио само онај ко је мислио на самоубиство.

А онда смо се на радовима, на путу који смо градили, упознали с Норвежанима, фармерима из низине, сточарима, рибарима, радницима (они су и с нама радили на путу као предрадници), морепловцима који су од нацистичке окупације престали да плове, студентима који су престали да студирају. Прво смо их видели на скијању. Кретали су се брже, вештије и хитрије од СС-оваца. Фантастичном брзином сјури одозго до бауштеле – градилишта пута, онда се нагло окрене, задњим крајем скија подигне вихор снега и остане као укопан. И стражари су их гледали са завишћу. Стану тако Норвежани изнад бауштеле и само трепћу, као да нам намигују. Ти поздрави очима исмевали су све што нам је СС-командант изговорио. Њихово намигивање било је омаловажавање Немаца, нешто као: „Пустите их, нек’ причају, није то све тако, видећете ви своју земљу“. Ти Норвежани су гледали у нас, па кад нам ухвате поглед, онда га својим погледом воде према истоку: „Тамо је Шведска“. А овде у овом пејзажу који је за нас био ледени пакао били су Норвежани. И било им је лепо кад није било Немаца, и веровали су да ће им се опет вратити то лепо.

Њихови поздрави и погледи ублажавали су све поступке наше страже и иронизирали речи команде.

 

***

На путу до градилишта дете на прозору скаче и маше рукама док га мајка држи испод пазуха и гледа нас мирно, брижно и пријатељски. Уместо ње маше нам дете.

Кад наша колона под стражом пролази, деца обустављају игру и дуго остају гледајући нас.

На градилишту иза камења налазимо храну, дуван, џемпере, чарапе, све ново исткано и лепо запаковано.

Дакле, живот је ту могућ и кретање – и бекство ако устреба!

И тако смо после првих отопљених снегова доле у низини, побегли нас тројица. Данас често чујем питања: како је то било могуће? То сам се питао и ја док нисам упознао Норвежане.

А кад смо побегли, цео крај је био на ногама. И Норвежани су се дали у потеру, али да нас нађу пре Немаца, спасу и одведу до границе. После првих неколико минута док смо били на пушкомету и првих сати док нас Норвежани нису нашли, престала је свака опасност. Ишли смо организовано, све по етапама. Знало се где долазимо на ручак, где на вечеру, где на конак, где треба да нас чека чамац и возар преко ледничког језера.

После ушљивог логорског одела обукли смо норвешка одела са чистим испегланим кошуљама. Какве кошуље – после пуне године дана!

Спавали смо на њиховим постељама. У чистој испегланој постељини.

 

***

 

Бојали смо се спочетка да нас не изненаде Немци у сну, па смо се договарали да један по један од нас остане будан и чува стражу. Кад је домаћица то приметила, почела је да плаче. Она није била увређена неким неповерењем међу укућанима, јер је схватила да то није неповерење према томе свету, него је плакала због читавог нашег живота доле у логору, живота из кога смо понели такав страх. По томе страху и немирном сну закључивала је она о томе животу и због тога плакала. Мирно је довела „стражара“ до постеље, положила га и покрила, а онда му дала знак да ће они на смену ту у соби поред прозора стражарити. (Они су то чинили и онако, али ван куће).

Кад нам доносе обед у кревет после спавања – топло и свеже јело, млеко, чај, уштипци, паштете, путер, слатко – иза леђа жене тихо улазе једно по једно да нас поздраве, да се поклоне и ћуте.

Доле – у логору – били смо Хунд (пас) и број. Немци су нам се стално обраћали изражавајући гађење. А у овим кућама су нам говорили: „Ви сте честити младићи, ако хоћете да останете – бићете нам зетови“. Показивали су нам и девојке. А оне су се црвенеле и смешиле срдачно.

Ми смо отишли даље.

После четири дана прешли смо границу Шведске. А онда смо добили писмо (везом коју су они одржавали са оним делом покрета отпора који је био у Шведској) и у њему сазнали чак и то да су људи тамо, радосни због успелог бекства, држали у цркви и мису захвалницу.

Данас они чувају остатке логора и гробове, шаљу нам поздрав и као надимке носе наша имена која смо им ми дали (један се зове Ујка!) и тако се он представља: Пер Олафсон-Ујка! И дан данас тако га зову земљаци.

А бекства се сећамо нас тројица као најлепше авантуре, најлепшег излета који смо у животу имали. Какви дани надања и радости! Осећали смо се господарима дивљих и пустих пејзажа, и полудивљих стада собова који су лутали и тражили пашу. (Нису бежали од нас).

Како бих желео да сад после више од тринаест година још једном пређем тај пут од логора до границе!

 

Извор: Život 7–8 (1961), стр. 439–441.

Текст приредио: Дарко Стефановић