ЗАПИСИ ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ (2): Да сиђеш међу нас

Да сиђеш међу нас, међу своје, Господе, многи те не би препознали. Мислили би да си неки залуђеник који лута светом у потрази за изгубљеном памећу. Умутио би се у бездушне душом, срцем међу оне празних груди, памећу међу људе празних глава, добротом међу зла стада, сиротињом међу богаташе којима никад и ништа није доста. Да сиђеш међу нас, Господе, не би нас препознао. Мислио би да си сишао међу туђе, а тако бисмо те и дочекали. Једино би препознао крст на ком си распет, а у који многи данас не верују док и њих за неки крст не прикуцају, па им не остане ништа друго до да се тад сете Тебе. Да сиђеш међу нас, многи ти не би опростили, а најмање они којима си ти праштао највише када су грешили ради свог луксуза. Видео би да те поричу они у које ти верујеш, да те мрзе они које волиш, да те избегавају они које једва чекаш да видиш, да те се не сећају они којих си се прво сетио кад си дошао, да са тобом не причају они са којима си хтео да се испричаш, да те се одричу они које си присвојио. Тад би се, Господе, осетио као човек који данас живи на овом месту које си Ти измаштао, а ми упропастили верујући да добро доноси испуњење свих грехова на које си нас упозоравао. Веруј ми да је овде невера религија, банка је црква, телефони су иконостаси, томпуси су кандила, крв се уместо вина испија и просипа.

Да сиђеш међу нас, сишао би међу странце, Господе. Странци смо једни другима, а странци смо и Теби чим смо овакви. Оваквима нас Ти не би могао начинити никада. Ово Бог не прави, ово Сотона издеље. Многи су пре заслужили реп него ореол. Грешили смо толико да свецима сматрамо оне који су сагрешили тек неколико пута, па нека су и најгоре грехове чинили, али их на број имају мање од осталих. Да сиђеш међу нас, међу наше, видео би да нико више није ни наш, ни свој. Сви су душе предали нечему што им се исплати. На Тебе су кивни што имаш оно што они немају, иако им то никада неће ни требати. Овде не смеш да немаш, а ако имаш, отеће ти. Засметаш ли им, Оче, и Тебе би хтели да убију, а не би им било први покушај. Али као да они знају шта значи смрт. Они живе онако како су некада грешници умирали. Живе у нераду, у греху, у ужитку, не упознајући никад срећу или љубав, на њој Ти хвала док је света и века.

Да сиђеш међу нас, нашао би и своје. Дочекали би те неки, Господе, онако како заслужујеш. Чекали би те уздигнутог чела, са децом на раменима и вечним љубавима под руком. Нико те не би чекао да му нешто даш или испуниш, само би дошли по благослов. Не би било веће среће на свету, откако си га створио, од оне коју би изазвао само Твој поглед, додир благог длана или нека реч. Такви људи не очекују ништа, а дали би Ти све. Они живе за Тебе и у Твоје име, док су њихова имена само речи којима се дозивају. Они би Те на крсту одменили. Њихове су речи песма Теби, њихови животи подвиг, а њихове мисли литургија. Нека им свет опрости на доброти. Свакако их је мање. Они Ти не траже ништа, јер си им Ти све.