Жан-Лик Годар – прекретница савременог филма и непоткупљиви интелектуалац од интегритета

Жан-Лик Годар био је један од ретких редитеља чији су филмови представљали прекретницу у „седмој уметности“ и непоткупљиви интелектуалац од интегритета који је политички увек био на супротној страни од оне која се сматра прихватљивом.

Један од зачетника и најзначајнијих представника француског Новог таласа и режисер чувеног филма „До последњег даха“ Жан-Лик Годар преминуо је јуче у 91. години.

Прекретница савременог филма и непоткупљиви интелектуалац од интегритета

Годара никада нису могли купити никаквим новцем, славом, почастима, наградама и то је један од великих доприноса његовом свету интелектуалаца од интегритета, говорили су о Жан-Лик Годару и они који га нису ценили.

Годар је био свакако један од највећих уметника не само филма, а његов опус је нешто што надилази само поље уметности јер Годар је и неко ко је био мислилац и активни актер свих промена које су везане за политичка кретања у савременом друштву, каже за Спутњик Саша Радојевић, драматург, публициста, филмски редитељ и сценариста.

Годар ће остати највише упамћен по томе што је означио прекретницу у савременом филму, а постоји свега неколико тачака које су у историји филма биле прекретничке, а то су филмови Грифита, Езенштајна, Велса и Годара, додаје Радојевић.

„Годар припада тој највишој категорији филмских редитеља, а са друге стране, он је и неисцрпан извор утицаја и инспирације за нове генерације. Имао је један период кад су његови филмови били изузетно популарни и период кад се бавио иновацијама у визуелном погледу, кад је био готово у полуанонимности као аутор који се бави херметичким филмовима. А заправо су ти филмови нешто што би тек требало откривати и истраживати“.

Самопоништавање контроверзног уметника

Годар је неко ко је од самог себе направио велику уметничку персону са једне стране, а са друге је неко ко је поставио велики знак питања кад је реч о томе шта је заправо уметник и чему он служи. Имао је тај приступ некога ко самог себе поништава, а са друге стране је имао тај изразити и упечатљив наступ у јавности који је био обележен његовом харизмом, сматра Радојевић.

„Те две крајности, његова харизма и потпуно поништавање као уметника чине само круг контроверзи које прати Годара практично од првих дана. Још једна ствар је веома драгоцена за њега а то је његова медијатизација. Он је један од редитеља који је свој лик уграђивао у своје филмове и на један једноставан начин поништавао је и оно што је реалност и оно што је фикција. Кад се говори о најсуптилнијим односима између документа и фикције и њиховом прожимању, онда би увек требало да имамо у виду Годарово име“.

„Десничар међу левичарима“ – увек на супротној страни

У политичком погледу, Жан-Лик Годар је увек изазивао контроверзе и налазио се на супротној страни од онога што се сматра прихватљивим. Још у време Новог таласа, почетком шездесетих, био је неко ко је оптуживан да је десничар међу левичарима.

Његов филм „Мали војник“ био је врло контроверзно оцењен зато што је могао бити третиран као филм који се противи ослобођењу Алжира, а појавио се кад је Француска изашла из Алжира, а Алжир добио независност, подсећа наш саговорник.

Заједно са Клодом Шабролом 1968. тражио је да се прекине кански фестивал јер у Паризу букти студентска побуна а тај иступ приклонио га је онима који су се противили Андреу Марлоу тадашњем француском министру културе и Де Головој влади.

„Не само да се приклонио шездесетосмашком покрету него је и прихватио потпуно радикалан приступ због чега је проглашаван маоистом“.

Према Радојевићу, то је период кад је он као својеврстан политички гест одлучио да се бави нечим што њега поништава као уметника и редитеља, тако да је тај однос између политичких догађаја и његовог уметничког идентитета био у садејству.

Увек са ставом

Веома је значајан и његов ангажман почетком седамдесетих година у Израелу кад је био на палестинској страни и снимао један дугачак документарни филм о свему што се дешавало.
„Кад год се дешавало нешто што је изазивало велике турбуленције на политичком плану, Годар је излазио са својим ставовима“.

Прашину је подигао и својим недавним иступима поводом економске кризе у Грчкој, кад је рекао да Европа заправо много више дугује Грчкој него што Грчка дугује Европи, мислећи на цивилизацијска достигнућа античке Грчке.

„Кад су дешавања на овогодишњем канском фестивалу постала део нечега што је везано за радикалан однос према актуелном рату у Украјини, Годар се упсротивио томе да се од политичара, у том случају Зеленског, праве филмске звезде“, закључио је Радојевић.