ЗАКОН ПРОТИВ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Госпође министарке и народни посланици или о родно сензитивном језику

Нови Закон о родној равноправности који је Србија добила, осим истих права за жене и мушкарце у свим областима, садржи и одредбе о равноправности у језику. Међутим, управо је употреба родно сензитивног језика изазвала највеће полемике у јавности. Док министарка Гордана Чомић тражи од Одбора за стандардизацију српског језика да дефинише да ли је правилније рећи нпр. професорка или професорица, исти тај Одбор у отвореном писму позвао је председника Србије да не потпише Закон, јер је „усмерен против српског језика“.

Посланици који су у децембру прошле године аплаузом поздравили реакцију Јадранке Јоксимовић која је посланику који јој се обратио са „министарко“ рекла „ја сам министар, а не супруга министарка“, после готово нушићевске дебате у јавности гласали су за Закон о родној равноправности. Један од темеља управо је родно сензитиван језик.

„Важно је да ми разумемо да ја јесам министарка, као свака жена у Влади, јер је то женски род занимања“, каже министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог Гордана Чомић.

Чињеница је да је и министарка Јоксимовић накнадно објаснила да јој је додавање именице „госпођа“ уз већ „преродњен“ назив функције деловало поспрдно, али да она нема ништа против родно сензитивног језика и да га сматра употребљивим у појединим аспектима нашег језика.

Да значење речи зависи од контекста у којем је употребљена, једино је у чему су сагласни политичари и лингвисти. Наиме, нови Закон о равноправности толико је наљутио Одбор за стандардизацију српског језика, да је његов председник упутио писмо председнику Србије да закон не потпише јер је то, како наводи, закон против српског језика.

„Тај закон је против српског језика, јер предвиђа грубо мешање и напад на српски језик и инжењеринг какав не познајемо, да се језик у име силе мења. Овај закон нема ниједан аргумент којим иде на језик, осим аргумента силе“, каже Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика.

„Знам да су у писању закона учествовале невладине организације и стручњаци за људска права, али не знам да ли је колико лингвиста учествовало“, каже Марина Николић са Института за српски језик, која сматра да је неопходан разговор лингвистике и политике како би се премостио јаз.

Иста права у свему, па и у језику

Осим једнаких права за све, што нико не доводи у питање, закон предвиђа и забрану родних стереотипа у јавном говору, али заговара и родно сензитиван језик у школама и у средствима јавног информисања. Примера ради – то значи да у емисије долазе гости и гошће и да у складу са родом треба представити и њихове функције.

„Многе међу нама не желе да се зову адвокатице, него желе мушки род назива функције, сматрајући да се истицањем њихових полних карактеристика у први план овим суфиксима ставља на страну њихова стручност, односно да се оне деле од колега са којима се читав живот боре да буду равноправне“, каже професорка Николић.

Шта учинити са оним женама које не желе да њихова функција буде потписана са суфиксом-шкиња, -ица и слично?

„Проблем је са нама женама што мислимо да нећемо бити схваћене довољно озбиљно ако знамо свој идентитет и то је слика предрасуда које о женама владају“, сматра министарка Чомић и која претпоставља да такве жене код куће вероватно „имају неку ћерку којој тепају ‘сине‘ од миља“ и да је то последица предрасуда које постоје у друштву.

На питање шта да раде новинари када жена која гостује у емисији инсистира да њено занимање буде представљено у мушком роду и како да се не огреше о члан 44. Закона који прописује употребу родно сензитивног језика у медијима, министарка одговара:

„Можете да је питате, па да у образложењу, да вам се не изрекне прекршајна казна, кажете да је то избор госта и то је друга лепота овог закона – право на избор, јер нас наши избори чине онаквим кави смо. Ако икад дођем код вас на телевизију, немојте да ме питате, ја сам политичарка.“

Министарки Чомић и посланицима усвајање Закона честитала је потпредседница Владе и председница Координационог тела за родну равноправност Зорана Михајловић.

С друге стране, новинарима остаје да чекају први следећи медијски наступ нпр. Јоргованке Табаковић, која инсистира да се њена функција наводи онако како пише у Уставу Србије – гувернер. Није једина која инсистира на том тзв. неутралном облику.

Битка предрасуда и диктатуре суфикса

Лингвисти упозоравају да разговор о језику и представљању жена не треба свести на дебату о суфиксима и да постоје и други начини да се прикаже пол односно род.

„Наш језик је богат и није родно дискриминаторан и имао је и пре госпође Чомић механизме да именује све особе и никад се није десило да смо у некој информацији остали у недоумици да ли се ради о особи женскога или мушкога пола“, каже Танасић.

„Самим навођењем имена наводи се ком роду односно полу та особа припада, тако да није нужно да иза мог имена ставите професорка можете и професор, јер свеједно је – из мог имена се види која је моја титула и звање и род“, објашњава професорка Николић.

Наводи и да су и раније постојале речи за именовање занимања у женском роду.

„Ја имам књигу из 19. века, то није новина, имамо и секретарке и адвокатице… Српски језик има могућности разне, питање је само доброг стила и укуса, као и распрострањености“, каже Николићева. Сматра да би наметање била нека врста репресије над језиком.

У Одбору за стандардизацију наводе да се никоме не сме забранити да из српског језика бира ону могућност изражавања која му најбоље одговара, па макар то били и облици граматички неутралног мушког рода.

Кроз читаву своју историју српски књижевни језик карактерисала је либерална а не директивна језичка политика и да језик има моћ да сам себе уреди.

Председник Одбора за стандардизацију српског језика наводи да језик има своје творачке механизме и да он сам ствара нове речи. С друге стране, министарка Чомић очекује од Одбора „коначан рад“.

„Дакле, којим именицама хоће да даје наставке -ица, -шкиња, -гиња и остало што подразумева женски род занимања, а ако мисле да је језик непромењива категорија онда треба да размисле зашто се баве тиме“, каже министарка Чомић, која сматра да је отпор именовању функција у женском роду у ствари „отпор постојању жена на тим функцијама“.

Танасић наводи да је на челу Института за српски језик САНУ жена, да жене председавају и Управном одбору и Научном већу и воде пет од укупно шест одељења, а слично је и на факултетима. Како каже – то је прави показатељ да се у области науке о језику поштују права жена.

Професорка Николић у име Института за српски језик позива законодавце, пошто је Закон већ усвојен, на дијалог о његовој примени.

„То би била моја препорука – правила доброг стила, али и неговање осећања говорника језика, од којих многи сматрају ове изразе рогобатним. И будући да сам закон прочитала, период имплементације је три до четири године и то се постепено уводи. Ми нудимо помоћ, јер треба сва достигнућа савремене науке о језику употребити, како би се постигла равноправност у Србији, не само у језику“, каже професорка Николић.

Казне за непоштовање закона су од 50.000 до чак два милиона динара за правна лица, у зависности од тежине преступа.

Још није прецизирано коју ће тежину имати прекршај у именовању функције или занимања.

 

Аутор Драгана Игњић