ЗАХАР ПРИЛЕПИН: Руси, који су улазили у половину европских престоница, увијек ће на Западу изазивати лаку дрхтавицу

Руски писац Захар Прилепин за Вечерње новости говори о епохи тиранија и насиља над човјеком: Ослањајући се на руску литературу, свијет се нада да ће Русија рећи неку ријеч која ће нас извести из очигледног цивилизацијског ћорсокака.

Из сваке ријечи избија проживљено. А пише на одстојању, хладне главе, као да гледа самог себе, док приповиједа о нечему чему је лично присуствовао, преносећи емоције доживљеног у раван читаоца. Захар Прилепин је истовремео и писац, и ратник, и родитељ, и политичар, и новинар, и музичар. И пасионирани посматрач нашег времена.

Шта сте највише од тога?

– Боље од свега успијевам да пишем књиге. Превасходно сам по професији војник, и мислио сам да ћу то бити цијелога живота. Не мислим да би, у контексту руске књижевности, ове ствари требало раздвајати. Војно ангажовање је карактеристично за руску литературу. Крајње је сложено у том смислу направити подјелу код Толстоја, Горког или Пушкина. Много ми је ласкало када ми је Емир Кустурица – мислим да то није тајна, једном приликом рекао: „Цијелог живота сам желио да будем као ти, писац и војник“, истиче Прилепин, у разговору за Новости.

Гдје вам је теже и изазовније: у Чеченији, у Донбасу или пред бијелим папиром?

– Ништа од тога није завршено. Да је нека од ових прича добила свој крај, отворили бисмо шампањац. Није готово ни у Чеченији, ни у Донбасу, ни са мојом књижевношћу. Тај испит мора да се полаже свакодневно. Најтеже од свега је сачувати идеализам у 43 године и вјеровати у то да ће добро побиједити зло. Свакога дана добијаш нову порцију разочарања и настављаш да будеш идеалиста, а не циник.

Разочарања чиме?

– На примјер, да се у Донбасу формира нова Куба, љевичарско друштво, милитаризовано и окренуто култури. Али то се сударило с немогућношћу градње мале социјалистичке државе у контексту капиталистичког свијета. И та се илузија срушила. Једна од многих илузија које су се урушиле пред мојим очима.

У којој мјери руска литература утиче на западну духовност?

– Проблеми који постоје данас нису постојали за Пушкина, Достојевског или Горког. Најмоћније медијске машинерије Запада непрестано раде на веома широким масама становништва. И та машинерија је у ближој будућности утицајнија од књижевности. Али књижевност има дугорочнији и перспективнији утицај. У том смислу, себе и цијелу руску књижевност тренутно осјећам као губитнике. Ми сада губимо, али Толстој, Достојевски и Горки ће, свеједно, побиједити. Правда се налази тамо.

Разумије ли Запад словенску душу?

– Познаје је и боји је се. Руси, који су улазили у половину европских престоница, увијек ће на Западу изазивати лаку дрхтавицу. Наравно, они имају Толстоја, они имају Достојевског, они имају Чајковског, и наравно балет, они су, наравно, велики, али они су ужасни, они могу да дођу овамо. Схватам овај не сасвим разуман и рационалан страх и раздражљивост на Западу. Али књижевност ће увијек имати своје мјесто, доказивати да је у Русији нешто непознато.

Могу ли велики писци да се прилагођавају политици?

– То је увијек питање личног избора. Пролазимо епоху великих деспотија, тиранија и насиља над човјеком, али писци су постали понизнији и смиренији. Постали су подложнији разним табуима. Писац с поносом често понавља да није политичар, а у суштини, иза ове фразе не стоји ништа осим фарисејства. Шта то значи да си изван политике? Ниси у бити свога народа, сусједног народа, човјечанства у цјелини, глобализације. Пратим с каквим кашњењем књижевност реагује на процесе на које би могло да се реагује на вријеме. Веома ми се свиђа роман Уелбека. Али то што он пише сада о догађајима у Француској, то би било разумљиво још прије пет, десет или петнаест година. Да је тада писао о томе, био би апсолутно револуционаран. Сада је то већ објективна реалност. Свака му част за то што је о томе писао, али да је то урадио раније, имало би већи утицај. У том смислу, руска књижевност је увијек екстремна, радикална, говори о ономе о чему не смије да се говори ни за пет, ни за десет, већ за педесет или сто година. Говори о стварима које данас нису политички коректне.