Захар Прилепин: ПУШКИН У БАХМУТУ

Пушкин је за мене један од главних доказа постојања Бога.
Осим тога, Пушкин показује да Бог воли Русију, и унапред нам је показао све путеве у савременој историји.
Само напред, немојте да залутате.

У „Капетановој кћери“ и у „Дубровском“ (и у „Песмама о Стењки Разину“) наћи ћете све о Пригожину, у „Полтави“ (и у „Клеветницима Русије“) – о украјинском сукобу и европским вредностима ( и анти-вредностима), у „Евгенију Оњегину”, у „Руслану и Људмили”, у „Белкиновим причама”, у „Бронзаном коњанику”, у „Малим трагедијама” – о свему осталом.
Пушкин је универзум са невиђеном јасноћом линија, његова архитектура је апсолутна и хармонична.
У Пушкину постоји стихија ослобођења и слободе – и постоји апсолутни државни осећај.

Људи у школи уче Пушкина, али још увек не могу да схвате да се те ствари могу комбиновати. Да можете навијати и за декабристе и за суверена, и притом бити потпуно искрени.
Не, очи им се избече и понављају, као да су ударени кундаком по глави: „…Они су бу-у-унтовници…”
Пушкин је човеку подарио ноте и жице, а он трза само једну, целог живота производећи монотон звук.
Па, читај мало Пушкина, уздигни се изнад своје рутине!
У неколико Пушкинових шаљивих песама описује се до чега могу догурати „служитељи култа“ у својој понекад превише земаљској тврдоглавости, упркос чињеници да је Пушкин истински хришћански песник и мислилац.

Пушкин је растворен у православљу, он сија.
У рукописима тридесетогодишњег Пушкина читамо: „Не дозволити постојање Бога значи бити још глупљи од оних народа који мисле да свет почива на носорогу“.
Пушкин није само „наше све“.
Пушкин је – за нас. Пушкин је – за наше.
Пушкин је у Бахмуту и ​​свуда другде.
На фотографији – он је заиста у Бахмуту.
А сад Кијев. Пушкину је потребан Кијев.

(Телеграм канал З. Прилепина; превео Ж. Никчевић)