ЗАФРАНОВИЋ: „Дјеца Козаре“ – филм без компромиса и ублажавања

Један од највећих хрватских, екс-југословенских и европских филмских аутора Лордан Зафрановић прижељкује да снимање филима „Дјеца Козаре“ почне у јесен наредне године и поручује да није спреман на никакве компромисе и „такозвана ублажавања“.

У интервјуу Срни Зафрановић наглашава да би посебно желио да у филму играју Никола Којо и Аница Добра, те да премијера буде на фестивалу у Кану.

Зафрановић истиче да ће дјецу у филму глумити малишани са Козаре, на којој се та драма и дешавала.

– Цијели филм ће се снимати на подручју Козаре. На самом стартишту дјеце. С друге стране Уне саградићемо логор, који би могао, ако се направи, бити нека врста едукативног центра за посјетиоце, студенте и истраживаче – каже Зафрановић.

Он указује на сјајан сценарио Арсена Диклића, који је писан прије 30 година.

– Наравно да је кроз то вријеме прошло доста новог искуства које ћемо укомпоновати унутар постојеће приче. Арсен Диклић је познат као писац који и о најсуровијим злочинима покушава да прича на изразито хуман начин, не оптужујући никога унапријед. Занимљиво је како обични људи, у тренутку, када им се то омогући, постану злочинци – наводи Зафрановић.

План снимања ће ускоро бити израђен према могућностима финансирања, напомиње он и најављује „дуг и неизвјестан пут затварања финансијске конструкције“.

– Како је то историјски филм, он је доста скупљи од просјечног. Од Филмског центра Србије добили смо минимална средства у висини од нешто мање од 10 одсто цијене филма. Вјерујемо, ипак, да постоји интересовање за ову врсту филма и потреба да се он реализује. Зато смо оптимисти да ћемо наћи партнере који ће нас здушно финансијски подржати. Без њих, тог филма неће бити – указује Лордан Зафрановић.

Он открива да је већ разговарано са једним од највећих продуцената у Хрватској о потреби да и Хрватска учествује у овако великом пројекту, те да је тај продуцент показао велико интересовање.

– Вјерујем – не због тога да би ме контролисао шта радим, већ зато што постоји потреба да и Хрватска буде та која ће отворити ту, за себе, болну тему – истиче Зафрановић.

Он указује на потребу за истином и толеранцијом на овим просторима.

– Да би се постигла толеранција треба снажно изговорити истину. Овога пута, о злочинима над дјецом у времену Независне Државе Хрватске и нацистичке окупације. Дуго је та тема била затворена и некако је дошао тренутак да се сними и филм који ће бити намијењен, у првом реду, гледаоцима бивше Југославије, а затим и цијелом свијету – наглашава Зафрановић.

Тамо гдје су ратови углавном страдају невина дјеца и то се дешава свакодневно, подсјећа он и напомиње да су људи „свједоци великих несрећа данас, нарочито у доба избјегличке кризе“.

– Стотине хиљада дјеце лута по разним прихватилиштима и логорима Европе. Како до данас нисам могао снимити филм о дјеци Козаре, желим вјеровати да је и друштвена клима на овим просторима то омогућила. Земље бивше Југославије помало се демократизују и готово све заклињу на антифашизам, као темељ свих идеологија које су настале послије распада Југославије. Тај потез се дуго чека – да се елите појединих народа извине и замоле за опроштај за злочине које су починили представници тих народа у Другом свјетском рату и у недавном рату на Балкану – наводи Зафрановић за Срну.

Познати режисер напомиње да је своевремено паралелно текло снимање његових филмова и рат на Балкану. Посебно када је ријеч о филму „Залазак стољећа“ /Тестамент/.

– Емигрирао сам заједно са тим филмом да бих га завршио негдје у Европи. Послије Беча и Париза, завршио сам га у Прагу, тамо гдје сам и студирао филм. Из свега носим горак окус, не толико горчине коју сам сам доживио, него што је због моје слободе стварања и избора страдала и моја фамилија на разне начине – наводи Зафрановић.

Он истиче да то није могао предвидјети и да „не зна да ли је потребно да данас буде опрезнији“.

– Биће много људи који ће нас подржавати и помагати, али ће бити и љутих противника и наших непријатеља, који ће покушавати да нам отежају рад и пласман филма. Желим вјеровати да се ствар мијења и да ће филм бити прихваћен, јер смо свједоци да су неки филмови на сличну тему добро прихваћени, нарочито у Хрватској. Још једном бих отворено рекао, без задршке, да нисам спреман на никакве компромисе и такозвана ублажавања – поручује Зафрановић.

Напомиње да „не подлијеже утицају било које идеологије, осим идеологије истине“.

– Моја публика мање-више зна шта ће гледати два сата док та драма траје. Волио бих да она траје и послије пројекције, да се на неки начин утисне у главу сваког гледаоца који себи може постављати питања да ли је могуће да се то понови, те да у својој средини упозорава на све облике агресивног национализма – наводи Лордан Зафрановић.

Он процјењује да му је из перспективе живота у Прагу тешко говорити о филмовима који се раде на територији бивше Југославије.

– Знам само једно – врло ријетко говорим критички о туђим филмовима. Ако не могу да похвалим, могу цијенити свакога ко је филм завршио. Главни проблем кинематографије на Балкану јесте непостојећи продуцент и сасвим анонимне државне комисије које оцјењују сценарије и ауторе, те поклањају државна финансијска средства. Ту се дешава беспоштедна борба за сваки динар и они који су ближи власти, који је пропагирају, они су ближе и новцу. То има неку логику јер држава и финансира – наводи Зафрановић.

Он указује на чињеницу да се без јаког продуцента врло ријетко може снимити велики филм.

– Овако се стварају неки случајни филмови, што се каже `филмови са улице`. Они имају једну или двије премијере и послије тога не постоје. Имамо инфлацију филмских академија, на којима се слабо учи филм, који се онда приказује на тим бројним градским фестивалима“, оцјењује Зафрановић и наводи да све то „мирише на кућну радиност, а не на озбиљну професију“.

Зафрановић сматра да и даље постоји ауторски филм, али да има далеко више такозваних „реализација“.

– И једни и други ствараоци зову се – режисери, што није добро јер је разлика огромна. Аутор ради филмове из свог свијета, са својом формом набијеном аутентичном енергијом, а реализатори реализују причу, мање-више успјешно, али у истој форми, као да ради један једини такозвани режисер – објашњава Зафрановић.

Он открива да жали што није успио да сними филм „Острво Балкан“, према роману Видосава Стевановића, који говори о посљедњем рату у БиХ.

– Управо због недостатка финансија нисмо га реализовали мада смо догурали до самог почетка снимања. Сви који су упознати о тим материјалима, које су израђивали врхунски умјетници сценографије и костима, говорили су о великом подухвату. Још се надам да ћемо тај филм кад-тад снимити – каже Зафрановић у интервјуу Срни.

Лордан Зафрановић је један од најеминентнијих, најгледанијих и најнаграђиванијих филмских аутора из доба екс-Југославије.

Његов документарац „Крв и пепео Јасеновца“ био је први озбиљан филм те врсте у бившој земљи који је Зафрановићу створио низ непријатеља у самим државним структурама Југославије, али и Хрватској.

Зафрановић се тешким темама из усташке Независне Државе Хрватске бавио и у ремек-дјелима „Окупација у 26 слика“, „Пад Италије“, те филму „Тестамент“ из деведесетих година прошлог вијека, уз почетак ратова и распада бивше земље.

Лордан Зафрановић је снимио низ филмова, осим поменутих, који су у врху хрватске и екс-југословенске кинематографије, попут остварења „Муке по Мати“, „Вечерња звона“ и „Ујед Анђела“.