ЗА ХАНДКЕА СПРЕМИЛЕ И ВЕЗЕНИ ПЕШКИР СТАР СТО ГОДИНА, У РУКАМА ТОРБЕ СА ЊЕГОВИМ ЛИКОМ: Док је велики писац примао награду, чланице Удружења жена жртава рата га чекале на хладноћи и пружале подршку

И пре него што је Петер Хандке из руку шведског краља Карла Шеснаестог Густафа примио Нобелову награду за књижевност, испред Концертне дворане и око трга полиција је опасала безбедносни појас. Улаз је био строго контролисан. Ни птица није могла да пролети. Испред, окупило се много телевизијских екипа. Ту, надомак Концертној дворани, са торбама на којима је био насликан Хандкеов лик, биле су и чланице Удружења жена жртава рата Републике Српске, које су дошле да пруже подршку писцу Петеру Хандкеу.

Дочекали су их велика хладноћа, северни ветар, остаци снега који је нападао претходне ноћи, мрак који у ово доба године почиње да пада већ после два сата поподне, због чега се језа увлачила дубоко у кости. Али, нордијска клима није помутила осећања.

– Дошли смо да подржимо Петера Хандкеа и његов рад. Као човека који говори истину, каква год она била. Догађај је величанствен. Први пут сам у прилици да видим како изгледа један од најсвечанијих скупова на свету. Додуше, издалека, преко пута улице, али и са ових десет метара, сам улазак у палату, како су обучени гости, пратња, све је то за нас са Балкана екстра догађај – поручила је, за „Новости“, председница удружења Божица Живковић Раилић, истакавши да је манифестација подршке протекла у савршеном реду.

Репортер „Новости“ је чуо можда једног или два пролазника да су успут негодовали уз помен Хандкеовог имена, док је далеко, далеко више било оних који су са симпатијама посматрали окупљање.

– Једна ствар је писац, друго је личност. Обожавам филмове Вудија Алена што не значи да волим и њега. Књижевност Петера Хандкеа је сјајна. А политички проблем не познајем и то не бих да се мешам – рекла нам је Каталонка Параха Матуте, чија је тетка Ана Марија Матуте била књижевница, и са задовољством понела торбу с ликом Петера Хандкеа као поклон удружење „Содертеље“ које је угостило жене из Републике Српске.

Слично мисли и Улрих из Хановера.

– Волим оно што пише Петер Хандке. Када сам био млад, направио је фантастичне ствари у позоришту. Праву револуцију. Пише и дивну поезију. Студирао сам књижевност и много ми је значило то што је радио у оно време. Касније сам мало изгубио контакт с његовом књижевношћу. Обрадовао сам се када сам чуо да је добио Нобелову награду. Срећан сам због њега – поручио је овај Немац за „Новости“.

Његов пријатељ Јирген није ни за, ни против Хандкеа, али само зато што ништа од њега није читао.

Ако је на улици све протицало у реду, није тако било целог дана. Јер, преко телефона су некима од присутних стизале и анонимне претње.

После Концернте дворане, представнице Удружења су кренуле пред Градску кућу, да наставе манифестацију подршке, истрајне да подрже човека који се охрабрио да говори својим језиком. Уједно су изразиле наду да ће бити у прилици да се сретну с великим нобеловцем, с којим су током преподнева заказале састанак. Желе да га поздраве, уруче му поклоне које су донеле, међу којима је и вредни вез на платненом пешкиру стар сто година.