ВРЕМЕ ЈЕ БИБЛИЈСКО, СТВОРИЋЕ СЕ НОВИ ДУХОВНИ АМБИЈЕНТИ: Интервју Мирослав Максимовић, песник, за „Новости“

ПРЕСТИЖНУ „Велику награду Иво Андрић“ за животно дело добио је недавно Мирослав Максимовић (1946), један од најзначајнијих српских песника.

Као мало чија, његова поезија представља својеврсно сведочанство о свом времену и месту поезије у њему. О томе је сам записао: „Поезија је чудан, али аутентичан сведок времена“.

Награда ће бити свечано уручена у понедељак, 9. јануара, у Андрићевом институту, у Андрићграду, у 17 часова. Ово ново признање придружује се многобројним које је заслужио, као што су: Бранкова награда, „Милан Ракић“, „Бранко Миљковић“, „Исидора Секулић“, „Бранко Ћопић“, Змајева, Дучићева, Дисова награда, „Десанка Максимовић“….

– Књижевна награда која носи име писца у свом називу, тим именом нешто поручује. Тако и ова, под именом Иве Андрића. Нисмо ми изабрали Иву Андрића да буде наш, како рече Михиз, него је он изабрао нас. Зашто је то учинио? Зато што је видео у српској књижевности и српској култури нешто вредно и добро. Иво Андрић нам је, својим избором, поручио – заобилазно, како он уме – да гледамо у себе, да видимо то вредно и добро, и не превиђамо га, занети разним шареним лажама. Ту поруку и ова награда преноси – каже, за „Вечерње новости“, Максимовић.

* Може ли се рећи да је ваша поезија у знаку „Сонета о животним радостима и тешкоћама“, како гласи наслов ваше песничке књиге?

– Пошто су у питању три књиге са варијацијама тог склопа речи у наслову, могло би се тако рећи. Али ја не бих тако рекао. Мени се чини да је тај сонетни корпус у равнотежи са другим, такође изразитим деловима мог писања. Такође ми се чини да он сам себе, неприметно, такође кроз сонетну форму, преводи на неочекивану значењску раван. То је „превођење“ почело давно, јасно се показало у сонетном венцу „Скамењени“, и настављено је у сонетној поеми „Бол“. Животне радости и тешкоће прожете су димензијом времена, показало се да у њима одјекују потмули звуци историје

* Као изузетно засебна форма, шта сонет омогућује песнику?

– Не знам да ли је један песник, у једном тренутку, измислио сонет, или је сонет плод дужег процеса „измишљања“ и дотеривања кроз дело више песника, али том песнику, или том процесу требало би да песници подигну споменик захвалности. Омогућио им је да већ вековима имају сигуран ослонац у свом иначе несигурном и неизвесном послу. Толико сам писао о сонету, да не бих хтео да сада то понављам. Само бих нагласио да сонет показује, на песничком терену, како се стиже до слободе: стварањем. А не кукањем над ограничењима која нам (животна) форма поставља.

 Шта вас све подстиче на песму и колико радите на дотеривању стихова?

– Кад бих то знао, могао бих намерно, и стално, да производим те подстицаје, па да будем много „плоднији“ него што сам. Поезија је неизмерљив простор духа и ми не знамо кад ћемо и колико ћемо тог простора „ухватити“ у песничку форму. Нити знамо како смо га „ухватили“. Истина, песме се могу писати и по наруџби. Ево, ако се договоримо, ја ћу, кад год вам затреба, написати песму за „Вечерње новости“, на тему коју задате. Али ту је реч о писању стихова, за шта је потребно само знање и вештина, а не о поезији. Како је рекао мој пријатељ Стеван Раичковић, поезија је скривени посао.

* Прву књигу објавили сте пре више од пола века. Како су изгледали ваши песнички почеци и ко су вам били узори?

– Много писања и много унутрашње, неприметне патње. Тешко дисање у заптама књижевности. А онда, кад сам пронашао „свој језик“, или свој ваздух, експлозија стварања, полет духа. Не сећам се да сам имао узоре. Био сам „ни учитељ, ни ђак“. Али се сећам младалачких песничких љубави: Дучић и Ракић – жудња за формом, Рембо – песничка жеђ, толико јака да може да остави поезију, Мандељштам – ватра стварања у стегама живота, Миљковић – занос песничком судбином.

* Жири је посебно указао на вашу књигу „Бол“.

– С разлогом. Мада је природно изашла из свега што сам радио у претходних пола века, јер је суштински и настајала све то време, ту књигу истичу два момента. Прво, необична а погођена и до детаља тачно изведена форма, и друго – њена тема: геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској. Мислим да је тај геноцид битан елеменат нашег идентитета, који нам је донео 20. век, али је очигледно да се, пре свега због историјских околности, с њим нисмо суочили како треба и колико треба. То се најјасније види у нашој култури и уметности. Када та тема буде адекватно присутна у нашој уметности, па и поезији – то ће бити знак да учвршћујемо, као народ, основу свог постојања. Али, до те присутности не може да дође по политичкој директиви, или због неке тренутне конјунктуре. У уметности, то не даје резултате.

* Дуго сте радили као уредник у БИГЗ-у. Како памтите те године?

– Немамо простора за моја искуства, она су оваква и онаква, и нису само уредничка. Знам да вас, у ствари, интересује, чувена редакција БИГЗ-а, формирана 1982. Прво морам поменути Гојка Зечара, генералног директора, он је, вештим формалним потезом, створио новац који је тој редакцији омогућио да почне успешно да ради. А затим, у разним периодима и у разним улогама: Видосав Стевановић (састављач екипе), Димитрије Тасић, Љубиша Јеремић, Љиљана Лапчевић, Рајко Петров Ного, Радослав Братић, Јован Радуловић, Тиодор Росић, Златија Младенов, Глигорије Ђерић, Раде Ранчић, Снежана Љиљак, Мирослав Максимовић. Сад, већи део ових људи окупља се, уторком, на небу.

* Да ли је ово чудно време које живимо дестимулативно или је можда подстицајно за поезију?

– Време је библијско: сударање тектонских плоча у дубини људског друштва, које ће створити нова копна, нове и духовне и социјалне амбијенте. За сто година, ја нећу бити жив, али се надам да ће бити новинара и песника, па бих волео да знам како ће тадашњи песник одговорити на питање: како је 21. век утицао на поезију? Већ сама чињеница да има песника, рећи ће нам да се до тада није догодило ништа катастрофално, и да је човек остао човек: одупро се струјама које данас видимо и које га вуку од себе, у супротном смеру.

* Већ дуже времена живите ван Београда. Да ли се то и како одразило на ваше стваралаштво?

– Прво се одразило на мој живот. Ја сам формално и даље Београђанин, али да нисам, пре 14 година, отишао у Голубац, да сам наставио да живим на београдски начин – питање је да ли бих био жив. Мојим годинама више одговара живот ближе природи. Та промена сигурно утиче и на писање. Али не много. Онолико колико комбинација зачина утиче на јело: промени нијансе укуса, али не мења мере састојака.

* Завршили сте књигу „Београдске чрчкалице“, коју сте писали више од педесет година, али она још није пред читаоцима?

– Један издавач је тражио да је објави, али омела га корона, па се ућутао. А ја се око тога не трудим. Можда ће то бити рукопис из заоставштине. Али, ево, изашла је књига коју нисам ни писао као књигу, нити очекивао да се као таква појави, „Вукова азбука по Душану Радовићу“.

ОТКРИВАЊЕ СВОГ ПРОСТОРА

* У аутопоетичком тексту „Шта сам радио“ навели сте да сте између 1965. и 1971. написали много песама, више него икада после…

– Највише до новембра 1967. Срећом, ништа од тога нисам објавио. А затим, у наредне 3-4 године: прва написана а никад необјављена књига, прва и друга објављена књига, књига песничких вежби. Мислим да сваки песник на почетку, док тражи себе и открива свој простор, много пише. Добро је ако то тражење и откривање остане унутрашњи процес, у писању. Да се ту заврше сви обрачуни. Да не изађу у јавност, у објављивањ