Војислав Мистовић: Ћирилицом

Ћирилица је наш легат трајања. Српско писмо је духовно насљеђе које је надживјело и надживјеће свакаква времена. Српска писменост и духовност су оставили трајни печат и на истоку и на западу. И сама глагољица је у 10. и током 11. стољећа званично коришћена једино у Србији, а затим се прешло на ћирилицу. Од почетка 12. стољећа глагољицу су преузели бенедиктинци Хрватске и Далмације, и користили је до новог доба. Сви прогони ћирилице у задњих 150 година су само због тога јер је она писмо српског народа, његово јако духовно упориште, својеврсна лична карта духовности и просвећења.

 

На територији данашње Црне Горе, тамо гдје је ђедовина Немањића, прву српску штампарију је основао Ђурађ Црнојевић 1493. године . На челу тога подухвата био је јеромонах (штампар) Макарије. Послије напуштања Цетиња због турске најезде Макарије одлази у Влашку код јеромонаха Максима (деспот Ђорђе, старији брат деспота Јована Бранковића) којег је влашки војвода Радул Велики поставио 1507. за митрополита. Макарије тамо наставља штампати књиге на српском језику.

1514. године угледни госпар Лука П. Примојевић  моли дубровачки Сенат да му дозволи отварање штампарије у којој ће „штампати српском азбуком коју употребљавају српски калуђери у штампарији Црнојевића“. У Млецима је преко двије деценије војвода Божидар Вуковић Подгоричанин штампао књиге на српском језику. Послије његове смрти печатњу је наставио син Вићенцо. Српске штампарије су никле свуда, 1537. у манастиру Рујну, 1539. у Грачаници, Милешеви и другдје. У београдској штампарији кнеза Радише Дмитровића 1553. године тзв „Београдско јеванђеље“ печатао је Тројан Гундулић. Послије обнове Пећке Патријаршије 1557. васпоставиле су се и српске манастирске штампарије у Скадру, Скопљу и другим мјестима. Постојале су и покретне штампарије. 

Колики је био углед српске ћирилице говори и чињеница да су Дубровчани 19. октобра 1566. послали, преко својих поклисара Михаила Лукаревића и Николе Соркочевића, честитку султану Селиму II (син Сулејмана Величанственог) на српском језику (il sermone serviano). По примјеру из 1638. године видимо да објаве народу дубровачки Сенат пише „in lingua latina et in lingua serviana“.

Српска ћирилица је била веома распрострањена. То и не чуди јер како извјештава мисионар Франческо де Леонардис у писму Конгрегацији за пропаганду вјере од 10. октобра 1640. пет шестина становника од Цариграда до Истре су Срби. Сплитски  надбискуп Сфорца 1627. у писму задарском надбискупу Отавијану пo питању штампања мисала и бревијара за илирске свештенике износи дa се „ћирилица користи у разним краљевствима и провинцијама“ и препоручује да се бревијар и мисал штампају ћирилицом јер је универзалније писмо и да „Далмација не би била угрожена, јер сви у њој углавном пишу ћирилицом“.

Поглед у мало даљу историју нам говори да је српски манастир Крупа саздан у доба краља Милутина, као и црква манастира Крке. Међутим, куга је 1338. године опустошила бројне градове као и околину Клиса, Скрадина и др. Војвода цара Душана Палман бјеше већ ослободио Клис 1335. године, a властелин Ђураш Илијин град Брибир (Војвода Палман бијаше вођ Алемана (Њемаца) који су били у Душановој служби. Човјек од великог Душановог повјерења. Ђураш Илијин(Илијић) је био витез цара Душана). По Душановој наредби велики дио Срба из Херцеговине и Црне Горе насели се у пусту Имотску и Цетинску крајину и до крајева ријеке Крке и  све до градова Шибеника, Трогира, Сплита. Разни историјски записи, као онај Лучићев, нам говоре да је тај народ примљен од становника (ових градова) са одушељењем као једнородан. О тим Србима пишу млетачки адмирал Петар Лоредан, провидур Контарини и други. Задарски љетопис биљежи када је Твртко ослободио Далмацију од туђина, уједно је отворио и повратио бројне православне богомоље на радост многих. У Задарском Љетопису из 1390. се каже: „Краль Стефанъ Твердко бяше орудіе Божіяго Промысла ради утвержденія нашея святыя православныя вьры въ нашемъ отечествіи“. У част побједе над Турцима краљ Твртко је сазидао на врелу Цетине цркву Вазнесења Господњег. Та црква имала је жалосну судбину. 1512. године је разрушише Турци, а потом је слиједила борба са католичком црквом која је хтјела присвојити. Православни Цетињани су дуго одолијевали, док коначно фратри не измамише провидурски декрет 1699. године да је црква њихова. 

Босански владари и властела су писали ћирилицом, такође и Фрањевци све до рада Ј.Ј. Штросмајера.  Хрватски кнезови Нелепићи, Таловци, Иван Франкопан, Кеглевићи су исто тако писали српском ћирилицом. Никола Јуришић се потписивао искључиво ћирилицом. Коначно и Срби, који су у 16. вијеку населили пусти сјеверозападни дио Хрватске (чувени тзв. Срби Жумберчани), а чији је надзиратељ по досељењу био дабробосански митрополит, користили су своје писмо, као и јаке српске насеобине изнад Трста. 

Још даљи поглед на српску просвету нас води до путовања Светога Саве у Угарску, као миротворца и рибара људских душа. Тада је не само зауставио вражду, већ је и краља Андрију  вратио у Православље, па се овај и посвети. У Угарској бјеше мнозина народа српског па се и тамо подизаше цркве и манастири, те се ширила просвета. О миленијумском трајању српског народа на томе простору свједоче топоними, културни и духовни споменици (нпр. српски манастир код Весприма у доба краља Стефана Арпадовића) као и разне велике српске личности попут краљице Јелене, њеног брата  палатина Белоша, Беле (Belus, Albeus) сина српског великог жупана Беле Уроша I Вукановића, који је у Баноштору око 1150. године подигао српски манастир… 

Свети Сава је на својим поклоничким путовањима откупио и отечеству  оставио много светиња и књига. И поједини муслимански владари који су били најненаклоњенији хришћанству дочекиваше га као светог човјека са највећим могућим поштовањем. Потврду величине дјела коју је је за добробит и просвештеније народа урадио Свети Сава види се по трајању, ево 800 година. Градио је на добром темељу, на крајеугаоном камену којега одбацише зидари.

Споменимо овдје и два важна споменика српске ћирилице на отоку Брачу, Поваљски праг из 1184. и Повељску листину из 1250. године. Брач је био насељен Србима. Зато и не чуди што је Хекторовић неколико вјекова касније налазио српске пјесме по далматинским отоцима. Живо сјећање на припадност православљу и српскоме роду је освједочено и на Вису. Вишани су се добровољно, без икаквог прозелитизма или принуде, у првим десетљећима  20. вијека са радошћу вратили православљу, запалили коначно славску свијећу и направили своју цркву. Међутим, Комунистичка партија је 1963. године срушила храм Светог Ћирила и Методија.

Небројени су примјери ширења српског писма и духовности и на источним странама. Овдје ћу споменути неколико личности које свједоче о дубоким везама са Русијом. Србин Кипријан је рукоположен од Васељенског патријарха за митрополита Кијева и све Русије 2. децембра 1376 (Патерик Силвестра са Косова спомиње 1378). Прије рукоположења служио је на Светој Гори Атонској. Он је из српских и атонских страна донио небројене српске и грчке рукописе браћи Русима на ползу и утврђење. Бројна су његова дјела. Писао је житија светих и руских кнезова, Руску историју, Руски љетопис, Општа начала земље Руске… Преводио је са грчког језика. Бавио се законом и обичајима и све их сабрао на једном мјесту. Кипријанову важност за утврђивање Руске цркве, литературе, образовања и духовности наглашавају многе руске знамените личности. Споменимо се и  Исаије монаха, Србина који је 1517. дошао у Русију и донио врло важне књиге. Бавио се преписивањем, исправкама и преводом књига. Он је по заповјести српског митрополита 1471. превео дјело Св. Дионисија Аеропагита „О Црквеном свештеноначалију“. Нови превод ове књиге је изашао у Москви 1787. у којој је штампан и Исаијин предговор. Споменимо између небројених српских великих личности још и Пахомија Логотета и Софронија Младеновића који су допринијели развоју руске духовности и културе.

Ћирилица се употребљавала на великом простору а стизала је и до Египта гдје се налазило српско посланство (амбасада у модерном смислу) у 14. вијеку. Била је дипломатско писмо разних дворова као нпр. турског и угарског, влашког… 

Велики узлет наше књижевности се десио у доба деспота Стефана Лазаревића и доцније Ђурђа Бранковића. Стефан Високи, који је био сјајан ратник и државник, одвећ је љубио науку и књижевност. Спомиње се да је причао шест језика. Поред свестраног његовог старања о добру народа и државе, јако се трудио о духовној страни народној, да се утврди вјера хришћанска и да се његују врлине. За вријеме његове владе и по његовој жељи Константин Филозоф је својим дјелом направио реформу тадашњег српског језика. Високи Стефан је позивао и окупљао најученије људе онога доба и од Ресаве направио својеврсну Српску академију. Ти учени људи које је Стефан звао (доцније су и сами долазили) добили су назив „ресавски преводници“ који су се и послије пада Србије дуго помињали по чувењу. Они су радили на утврђивању граматичких правила и правописа, што се види из рада  Константина Филозофа, старали су се око исправке текстова светих књига, преводили са других источника. Радили су и на домаћој историји, па су се писали тзв. „родослови“ и „староставници“ у којима се поред наведене године уписивало шта се значајно догодило. Они су били јако популарни и с тога су чешће преписивани и распростирани по народу, што се најбоље види из наших народних пјесама у којима се спомињу књиге „староставне“ или „цароставне“. 

У Србији 14-15 вијека су се читале и преписивале многе књиге. Налазимо да су били читани „Роман о Александру Великом“, „Роман о Троји“. Преводило се са грчког, латинског, италијанског, француског и индијског језика (посредно или непосредно). Витешке повјести „Триштан и Ижота“, „Бово од Антоне“, затим саге и алегорије „Приповјетке о Асенети“, „Житија Варлаама и Јоасафа“, индијске легенде о Буди „Панчатантра“, преко које је у Европу дошла традиција источњачке филозофије, такође и индијска басна „Стефанит и Ихнилат“, са пуно поука и хумора. Читале су се књиге изрека античких и других мислилаца, „О разуму“, „Изреке филозофа“ (Аристотела, Демостена II Протагоре, и других) и нарочито „Пчела“.  Историјска хроника Георгија (Хамартола) је преведена прије 15 вијека и читала се на српском, као и Зонарина историја. Преведене су и бесједе Светог Јована Златоустог. Деспот Стефан је давао књиге преводницима да их преводе и исправљају, а и сам је учествовао у томе, као што га видимо и да се одаје књижевном раду. Споменимо дјела „Слово љубве“ и „Пророчаствије“. Деспот Ђурађ Бранковић исто тако наставља Стефановим трагом па и њега видимо како позива учене атонске монахе у Србију да исправе и уреде дјело „Рајска љествица“ од Светог Јована Лествичника. И сам Ђурађ је био веома учен и говорио је неколико језика. 

Да Срби имају дубоко памћење и историјско утемељење, коријене велике културе и духовности, потврђује и откриће великог националног радника Милана Д. Ковачевића који је у Прилепу, у 19. вијеку, пронашао историју Срба написаној на кожи од Нојевог времена до Стефана Немање. Повијест је написао Милисав Радашиновић, посланик Душанов на источно-ромејскоме двору. Велики Милан је такође написао историју Срба, али оба рукописа су нестала (спомиње се и да су поред ових уништени и други Ковачевићеви списи  од стране окупатора). Многи наши љетописи и паметарице почињу српску историју од Ноја, као нпр. и историја грофа Ђорђа Бранковића. Окупатори су вјековима крали и уништавали српско духовно благо, па су тако неки споменици бесповратно уништени а мнозина њих се налази у разним свјетским збиркама.

На завршетку да се опет вратимо на штампу. По декрету из 1790. године  цара Леополда II, поред новина на мађарском, латинском, француском и њемачком 3. марта 1791.  у Аустрији су почеле излазити новине и на српском језику: „Сербскија посведневнија новини“(каснији назив „Сербскија новини“). Поред њих излазиле су и Славеносербскија вјадомости и Новине Сербске. Погледамо ли на другу страну океана ка Сјеверној Америци, видјећемо да је у другој половини 19. и почетком 20. вијека излазило 56 српских новина и 12 алманаха!

Ове мале частице историјских чињеница нам значајно говоре о једном дивном народу књиге и просвете који је и у својим најславнијим, а исто тако и у најнеповољнијим данима ширио ријеч, писменост, духовност и културу.

Референце и литература:

Марко Јачов – Списи Конгрегације за пропаганду вјере о Србима 1622-1644

Никодим Милаш – Православна Далмација

Ђорђије Јанковић – Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије

Медо Пуцић – Споменици српски Дубровачке Републике

Ђоко Слијепчевић – Историја Српске Православне Цркве

М. Станојловић и М. Гајић – Деспот Стефан Лазаревић

Милослав Самарџић – Тајна Вукове Реформе

Димитрије Душан Балаћ – Права српског народа на Лику, Кордун, Банију

Јелица Р. Стојановић – Значај ћирилице за континуитет и индетитет српског писма

Горан Весин – Између Пеште и Беча српска државност у Хабзбуршкој монархији

Илија Синдик – Дубровник и околина

Зaписник Cоnsilium Rоgatоrum Дубровник , 1566.

Андрија Качић Миошић – Разговори угодни народа Словинскога

Драган Вукшић – Жумберачки ускоци 

Гласник друштва српске словесности за 1869.

Јеремија Д. Митровић – Српство Дубровника

Теодосије – Житија

Георгије Магарашевић – Србски љетописи за 1827. и 1829. 

Невен Исаиловић – Две ћирилске исправе Ивана IV Франкопана Омишанима

Марија Црнић Пејовић – Исељавања Бокеља до другог свјетског рата

Живојин Р. Андрејић, Виолета Симић –  Мултикултурна и етничка прожимања Срба и Влаха – У Србији на размеђу између Југославије и Румуније

Радован Пилиповић – Православна црква Светог Ћирила и Методија на Вису

Зарија Поповић – Национални апостол, „Братство“ књига 39. 1930. год.

Александар Стојачковић – Черте живота народа Сербског у Угарским земљама