ВОДОЛАЗКИН: ПОУКЕ СА ЋУПРИЈЕ

Јевгениј Водолазкин (Желидраг Никчевић)

Пише: Желидраг Никчевић

О Јевгенију Водолазкину и његовим књигама исписана су многе странице, читава библиотека. У тродневном дружењу на Мећавнику и у Андрићграду искрсавале су и оживљавале многе особине његовог очаравајућег рукописа, али такође и његовог погледа на свијет, као да се око ћуприје раскрилио некакав свеобухватни, безвремени људски и стилски хоризонт.

Водолазкин често истиче да су средњовјековни текстови углавном били анонимни, и то не случајно. Његов знаменити учитељ, Дмитриј Сергејевич Лихачов, некад је то овако формулисао: у средњем вијеку сваки писац је изражавао колективно гледиште, колективно искуство, и управо због тога су њихови идеали били веома моћни. Свака особа је као кап у којој се огледа свијет. Сад, у наше вријеме, свака кап одражава нешто сопствено, индивидуално, а тада је свака кап била строги одраз свијета заједничког свима – са својим идеалима, проблемима, страховима и надама.

И ето парадокса: тада је било мање персоналног започињања, али више оног најдрагоцјенијег – личносног. Средњовјековна личност, поставши акумулатор друштвене енергије, није се растворила у гомили, остала је сама, са својом јединственом, непоновљивом душом.

Зашто је ово важно знати кад говоримо о савременом романсијеру, творцу модерних бестселера? Водолазкин каже: „Одлучио сам да пишем баш о оним стварима о којима се у наше вријеме мало говори, које се сад аутоматски повезују са баналношћу или патетиком. О милосрђу, о преданости, о вјечној љубави. Хтио сам да их вратим у јавну употребу, и схватио сам да је најбољи материјал за њих средњи вијек, кад се људи нису устручавали да о њима причају. И у једном тренутку сам схватио да ћу морати да пишем о древној Русији. Али како?“

Одговор на то питање је „Лавр“, ремек-дјело савремене руске књижевности: И наредне Водолазкинове књиге можемо доживјети и тумачити као мале а моћне акумулаторе саборне енергије, који чак и у постмодернистичком кључу одражавају чудесну средњовјековну поетику, са темама светости, пролазности и љубави која је јача од смрти. О Промислу Божјем.

У средњовјековљу, каже Водолазкин, нису сви били алтруисти, али није било апологије себичности. „Људи су гријешили, али је било немогуће замислити оправдавање гријеха. Грешници су добро знали да су грешници. Арсеније из Лавра уопште не би разумио нашу млакост. У средњем вијеку је било ватре, и пламена – понекад претјераног, понекад страшног, али смо пламтјели. А сад се гасимо. Сад тињамо.“

У Водолазкиновом приповиједању читалац увијек осјећа тај пламен, уз унутрашњу стрепњу и узвишеност, као да се пред нама одвија нека тиха реторичка свечаност, повремено осјенчена пажљиво дозираном иронијом. Проницљив, духовит, стамен причалац, способан да мајсторски изокрене интригу, да хладнокрвно изабере краснорјечиве детаље и распореди најтачније акценте. Истовремено, ту нема ни трунке заједљивости, ни капљице зле жучи, која одликује већину његових савременика.

Реномирани руски филолог, истраживач древних житија и љетописа, своју приповједачку каријеру почео је у зрелим годинама, а онда, готово нехотице, руској књижевности подарио неколико истинских бестселера. Веома поштовани и строги Леонид Јузефович рекао је да Водолазкинови романи уопште не личе једни на друге, а да ни он сам не личи на своје романе. А могло би се, у јевањђељској интонацији, додати да је он тако умножио број својих талената. Јеванђеље поводом Водолазкина не помињем случајно: он сматра да постоје само двије стихије које се истински занимају човјеком: црква и литература. И управо та православна духовност Водолазкиновој прози – а нарочито „Лавру“, житију новог типа – подарила је аутентичан колорит и створила магични осјећај дубинског понирања који толико недостаје већини дјела у жанру словенске фантазије. Као да нам се лагано раскрива портрет језика кроз све вјекове његовог постојања, при чему су интонација и логика излагања важније и деликатније ствари него што је лексика.

А бестселер је, као што знамо, некаква златна средина између непретенциозних укуса већине и строгих захтјева интелектуалне елите. У обичном животу ове линије се не укрштају, али постоји танак слој књига које читају и једни и други. Од домаћица до универзитетских професора. Укратко, књига треба да буде таман толико паметна да је може завољети сваки пролетер, без обзира на степен образовања, не више, и таман толико забавна да се интелектуалци не намргоде. А Водолазкинов стил приповиједања, интелигентан, продуховљен, ненаметљив и крајње тактичан, а истовремено крајње продоран и сугестиван, покреће са читаоцем и слушаоцем дискусију о најважнијим стварима. Ако је свијет који је он створио у „Лавру“ спашен ради двојице праведника, онда и ми задржавамо наду да у нашем свијету може бити добро. Да има још људи на којима се држи овај свијет. И да ћемо их једном ипак упознати.

?>