ВОДИМО ЛИ ДОВОЉНО РАЧУНА О СВОМ ЈЕЗИКУ: Љубав, шта год то значило

Во­ди­мо ли до­вољ­но ра­чу­на о свом је­зи­ку, бри­не­мо ли о пра­вил­но­сти, ја­сно­сти и ле­по­ти свог го­во­ра и о то­ме хо­ће ли нас са­го­вор­ник ва­ља­но раз­у­ме­ти? Чи­ни се да ле­же­ран тон по­не­кад при­кри­је мно­ге про­из­вољ­но­сти ко­ји­ма се не би­смо мо­гли по­ди­чи­ти. У то се че­сто мо­же­мо уве­ри­ти слу­ша­ју­ћи сва­ко­днев­не раз­го­во­ре, чи­та­ју­ћи но­ви­не и раз­ли­чи­те тек­сто­ве об­ја­вље­не на ин­тер­не­ту. У по­след­ње вре­ме све се че­шће мо­же чу­ти – у раз­ли­чи­те ис­ка­зе умет­нут – из­раз „шта год то зна­чи­ло”.

Та­ко је, пре из­ве­сног вре­ме­на, на по­пу­лар­ном бло­гу осва­ну­ла те­ма „Шта год то зна­чи, да­нас је Дан же­на”, у јед­ној те­ле­ви­зиј­ској еми­си­ји на сли­чан на­чин на­ја­вље­на је ак­ту­ел­на за­ни­мљи­вост: „Ма­ско­те су ди­зај­ни­ра­не да бу­ду ин­тер­ак­тив­не, шта год то зна­чи­ло“; у штам­пи смо мо­гли про­чи­та­ти: „За под­сти­ца­ње ства­ра­ња ино­ва­ци­ја, шта год то зна­чи­ло, одво­ји­ће се два и по ми­ли­о­на евра“. Да­кле, шта уисти­ну зна­чи (ако уоп­ште не­што зна­чи) из­раз шта год то зна­чи­ло?

По­зна­то је да су мно­ге стра­не ре­чи с вре­ме­ном по­ста­ле пу­но­прав­ни жи­те­љи на­шег је­зи­ка; без не­ких, сло­бод­но се мо­же ре­ћи, не мо­же­мо, јер у срп­ском је­зи­ку за њих не­ма­мо си­но­ни­ма (се­ти­мо се, на при­мер, број­них тур­ци­за­ма: ја­стук, јо­гурт, ше­ћер, ка­ши­ка, ка­фа и др.), али за упо­тре­бу не­ких дру­гих ре­чи, па и овог из­ра­за, оправ­да­ње се не би мо­гло на­ћи.

С дру­ге стра­не, од­ви­ше ла­ко при­хва­та­мо не­ке је­зич­ке но­ви­те­те без ко­јих на­ше ка­зи­ва­ње сва­ка­ко не­ће би­ти ус­кра­ће­но ни у по­гле­ду тач­но­сти, ни у по­гле­ду из­ра­жај­но­сти. Ипак, мно­ги их ра­до ко­ри­сте јер им се, од­не­куд, чи­не бо­љи­ма – да не ка­же­мо атрак­тив­ни­ји­ма (= при­влач­ни­ји­ма) – од све­га што се мо­же из­ро­ни­ти из на­шег реч­нич­ког мо­ра.

У пи­та­њу је, на­и­ме, ан­гли­ци­зам, у шта нас уве­ра­ва и пре­вод на­сло­ва ро­ма­на Деј­ви­да Бе­дла „Љу­бав, шта год то зна­чи­ло“ (Wha­te­ver Lo­ve Me­ans), и то скри­ве­ни ан­гли­ци­зам, тј. из­раз у ко­ме се пре­по­зна­ју нор­ма, зна­че­ње и об­ли­ци упо­тре­бе ка­рак­те­ри­стич­ни за ен­гле­ски је­зик. Та­кве су и мно­ге дру­ге ре­чи, син­таг­ме и ре­че­ни­це, нпр.: де­фи­ни­тив­но од енгл. de­fi­ni­tely, уме­сто: за­си­гур­но, за­це­ло, из­ве­сно; ра­зум­на це­на од енгл. re­a­so­na­ble pri­ce, уме­сто при­сту­пач­на це­на; Мо­гу ли да Вам по­мог­нем? од енгл. Can I halp you? уме­сто Из­во­ли­те? и сл. (ви­ше о овој за­ни­мљи­вој те­ми мо­же се про­чи­та­ти у члан­ку Тврт­ка Пр­ћи­ћа „О ан­гли­ци­зми­ма из че­ти­ри раз­ли­чи­та али ме­ђу­соб­но по­ве­за­на угла“, Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за фи­ло­ло­ги­ју и лин­гви­сти­ку 47/1−2 /2004/, 113−129, до­ступ­ном на сај­ту www.maticasrpska.org.rs).

Обично се трудимо да не употребљавамо речи и изразе нејасног значења, а такође и да не омаловажавамо садржај онога што казујемо. Зато ваља знати да је израз шта год то значило најчешће знак помодности и празнословља, тачније – помодног празнословља. Уз то, он указује на нехај према говореном или написаном, на неуважавање саговорника (≈ ево, рекох, а ви се снађите и разумите ме како год желите), а понекад и на недоумицу или недовољну упућеност у значење употребљене речи (нпр. Рече ми да је моја примедба несувисла, шта год то значило. разг.; сувисао, сувисла, сувисло = логички, узрочно повезан, кохерентан, тј. целовит).

У овај израз гдекад се уливају подсмех и ироничан став према високопарном изражавању, тј. извештаченом, китњастом, превише апстрактном стилу и речнику, као у следећим примерима: „Они кажу да су отворени за госте високог профила − добро звучи, шта год то значило“; „…за све су криве карактеристике нашег тржишта, поготову његова деградирана структура, шта год то значило“. Но, мада је у потоњем случају критички став према празноречју оправдан, на немуштост не би било добро одговарати немуштошћу, али је увек занимљиво ослушкивати језик, изоштрити слух и дух, јер, као што Станислав Винавер каже, „под језиком ваља, шире, схватити: жубор језика, матице у њему, убрзање, успорење, ток, шум, темпо, убедљивост, таласање, динамику језика“, укратко – језичко осећање гради се не само на изворима знања о књижевнојезичкој норми (премда су они веома важни!), већ и на маргинама властитих недоумица и странпутица.

Тагови: Говор, Језик, Ћирилица