„У раним годинама, у првим Владиним делима, формирала се специфична иконографија, репертоар елемената које он потом користи кроз читаво стваралаштво. Неке од елемената је разрађивао кроз поједине циклусе, док су се други појављивали кроз целокупан његов рад. У првим радовима то су птица, пас, дете, а касније ће то бити гавран и врана које Величковић понавља на својим чувеним ‘распећима’ и ‘пожарима’ из деведесетих година“, објашњава ауторка изложбе Жаклина Ратковић.

Изложба представља Величковићево стваралаштво од најранијих цртежа и слика насталих у београдском периоду, када уметник ради оскудне просторе укочене, статичне атмосфере, преко барокног, наглашеног покрета у циклусу „Страшила“, потом фигура у различитим фазама трчања или пада инспирисаних Мејбриџовим историјским експериментима с фотографијом, па узаврелих глава оратора или испражњених, пустих простора губилишта, све до последњих призора спаљене земље и пејзажа чија се линија хоризонта губи у измаглици дима и магле.

„Влада Величковић је комплексан уметник који се може читати на више начина. Ово што смо ми урадили је заправо једно могуће сагледавање његовог опуса. Хронологија ништа посебно не би објаснила. Теме се код њега рано формирају, а касније се развијају унутар себе, али им је исходиште било још 60-их година, када се његов израз формира унутар тада актуелне београдске уметничке сцене. Прва целина која се зове ‘Младост’ прати Владу у време раног стваралаштва везаног за београдску уметничку сцену и кратко учешће у ‘Медијали’ и касније 1962/’63. године, када у атељеу Крсте Хегедушића довршава своје ликовно образовање“, напомиње Светлана Митић.

Сам Влада Величковић је, како напомиње Жаклина Ратковић, говорио да је његово уметничко формирање кренуло из куће, током детињства, када је листао велике књиге с репродукцијама дела Албрехта Дирера, Леонарда да Винчија, Франциска Гоје.

„Говорио је да је цртао до бесвести, од јутра до мрака. Након тих првих сегмената који се препознају у делима класичних мајстора, почео је да гледа новине и да те призоре преноси на своје радове. Влада Величковић је био ратно дете, детињство је провео у рату. Први критичари напомињу да су се призори које је видео у детињству, када је бомбардован Београд и када је с мајком бежао гледајући обешене људе на улицама града, урезали у његово памћење. Ипак, то је био само почетни импулс, његов интимни доживљај света, који је он касније надоградио. Његов опус креће од феномена смрти који је у детињству видео, али га је он касније надоградио“, каже Жаклина Ратковић.

Светлана Митић напомиње да је у каснијем Величковићевом раду посебно значајан утицај фотографије, која се као медиј уградила у технику слике.

„То је можда имало пресудни утицај на развој његове поетике, то је он сам често истицао у својим интервјуима. То су били призори ратних страхота, али су долазили преко новинских чланака. Естетика црно-белог се повезује с фотографијом која се везивала за дневну штампу. Касније користи и анатомске атласе, преко којих је савладао сам цртеж“, напомиње Светлана Митић.

Ауторке изложбе наглашавају да валоризација Величковићевог опуса тек предстоји, а да изложба у Музеју савремене уметности треба да отвори то питање.

„Влада Величковић има своје место на југословенској уметничкој сцени, али морамо бити опрезни када га смештамо у одређене појаве, јер је он у великој мери апартан. Он јесте припадао београдском сликарском и културном миљеу, али је као тридесетогодишњак отишао у Париз. Никада није прекинуо везе са Србијом, не само као уметник него као човек који се бавио ширим контекстом културе. Његове везе с Југославијом, односно Београдом и Србијом, остале су доминантне“, наводи Светлана Митић.

Она напомиње да је Величковић као уметник био препознат још пре одласка у Париз, као и да су његови радови били изложени већ у првој сталној поставци Музеја савремене уметности 1965. године.

Колекција Музеја савремене уметности садржи тридесетак графика, четири цртежа и 13 слика Владимира Величковића, а последње дело овог уметника је набављено 1972. године.

„Главнина Владиног опуса је у Француској. Он је био изузетно вредан и радан, посвећивао се сликању, радио је осам сати дневно у атељеу, као да одлази на посао, а своја дела је излагао широм света“, напомиње Жаклина Ратковић.

Поред више од 100 радова – слика, графика и цртежа Владе Величковића, који су размештени на свих пет нивоа Музеја савремене уметности, публика на изложби која траје до 21. фебруара може да види и фотографије из свих периода живота сликара, као и документарне филмове о његовом стваралаштву.

На изложби су, поред дела из колекције МСУ, заступљени и Величковићеви радови из других институција, као што су: Национални музеј модерне уметности – Центар Помпиду из Париза, Музеј савремене уметности из Загреба, Модерна галерија из Љубљане, Музе савремене уметности из Скопља, Уметничка галерија из Дубровника, Народни музеј из Београда, Музеј Зептер, Музеј града Београда, Историјски музеј Србије, Уметничка збирка САНУ, Уметничка галерија „Надежда Петровић“ из Чачка, Градски Музеј Сомбор, Модерна Галерија Ваљево, као и приватне колекције из земље и иностранства.

Изложбу прати каталог који садржи студијске текстове домаћих и иностраних аутора. Поред текстова ауторки изложбе, музејских саветница Светлане Митић и Жаклине Ратковић, као и др Јасмине Чубрило, ванредне професорке Филозофског факултета у Београду, каталог укључује и антологијске текстове иностраних аутора, Мишела Онфреа и Алена Жуфроа.

Владимир Величковић је дипломирао 1960. на Архитектонском факултету у Београду. Био је полазник Мајсторске радионице Крсте Хегедушића (1962–1963) у Загребу.

Од 1963. је излагао самостално и на колективним изложбама у земљи и иностранству, а од 1966. године је живео и радио у Паризу.

Представљао је Југославију на 36. Бијеналу у Венецији 1972. године. Добитник је бројних значајних награда и признања у земљи и иностранству. Био је члан Српске академије наука и уметности, Француске академије и Македонске академије наука и уметности.

Одликован је највишим француским признањем у области културе и уметности Commandeur dans l’Ordre des Arts et des Lettres и орденом Легије части.