ВЛАДИМИР ВЕЛИЧКОВИЋ: Нашли смо замерке чак и једном Новаку Ђоковићу, аман, доста!

Владимир Величковић већ деценијама даје печат српској, француској и светској ликовној уметности. Својим радом непрестано шаље опомену човечанству да не живимо у слатком свету и да треба на време да се тргнемо ако желимо да нам једног дана буде боље. Његова дела, с опустошеним и безнадежним пејзажима, која говоре томе у прилог, однедавно су изложена у Канади.

* Не знате за умор. Опет сте отворили нову изложбу?

– Нека само тако потраје! Тачно је, неуморан сам. Пуно радим. Изложбе се смењују, и предвиђено их је још много. Срећом да је тако.

* Одакле црпите толику енергију?

– Она је негде у мени, храњена амбицијом да идем даље, да урадим колико могу у овом тренутку, и да максимално продужим време до судњег дана. Изложбе су увек посебан догађај. „Вуку“ једна другу, али су све различите. Зависе од простора, расположења. У исто време, све што радим преко шездесет година представља континуитет.

* Шта излажете у Монтреалу?

– У старој пошти из 19. века, адаптираној у савремени изложбени простор, изложен је, од 21. марта до 21. јуна, на три спрата, мој стандардни опус – слике, цртежи, колажи и неколико малих скулптура које је београдска публика углавном већ видела. Сви који смо учествовали у овом пројекту с великим ентизијазмом очекивали смо ову изложбу, као моје прво северноамеричко искуство. Фантастично су ме примили, и публика, и медији.

* Има ли каквих промена у вашем сликарству?

– Оно функционише инстиктивно. Нема посебних стратегија, тактика, програма. Тако је то и сада. Неколико новијих слика је, ипак, на неки начин, комплексније и компликованије, а колористички ме враћају натраг. Црно-бело-сиви колорит је доминантнији у односу на претходни период, у ком је доминирала хладна гама.

* Најављујете ли то лепше време?

– Нисам сигуран! Све је обавијено пепељастим слојем. Тај пепео, који се просуо преко мојих слика, има врло карактеристично симболично значење. Много пепела је проузроковано нашим, људским делатностима и конфликтима око нас.

* Наде, дакле, нема?

– Све се више заглављујемо и заглибљујемо у невероватне ситуације. И сами се чудимо, питајући се докле ће све то да траје. А повратка нема. Све док је на снази актуелна политика која влада планетом пропадање се неће зауставити. Нисам песимиста, али свакако нема места ни оптимизму.

* Практично да нема уметника, који су по вокацији визионари, да су у последње време оптимистички настројени. Слушају ли они којима је то посао ове опомене?

– Мој задатак, као уметника, јесте да гледам шта се догађа, да поимам овај свет на мој начин и да га, својим средствима и симболима, представим. На другима је да ли ће то да схвате. А ако до тог дијалога са сликом уопште дође, то је већ добар резултат, пут да се пробуди савест и да се констатује зло које је свеприсутно.

* Ако се његово упозорење уопште препозна…

– Уметник треба да се служи својим језиком и да њему својственим начином коментарише оно што се дешава. Врло је лоше и неприкладно од сликарства очекивати да буде декоративно и пријатно, јер се тако прави отклон од стварности.

* И трагедија има право да буде декоративна?

– Питање лепоте је врло дискутабилно. Она може да буде и трагична. Не мора увек да буде оптимистична и весела. Велика неправда је што се од ликовних стваралаца захтева, или бар очекује, да тумаче нешто што не одговара реалности. Нико од потрошача осталих видова уметности не тражи стално комедије, водвиље и љубавне комаде. Њима се и те како дозвољава да буду активни актери, посматрајући оно што се дешава око нас.

* Много је негативизма. Било је, тако, и негативних судова око париског пријема за Дан државности, коме сте присуствовали?

– Лепо је промовисати слободу штампе, али засновану на чињеницама и тачним информацијама. Писати о „фијаску“ пријема поводом Дана државности крајње је злонамерно. Никад више гостију није било. Коме иде у прилог да се све што се ради успешно – дисквалификује? Не треба све обезвређивати, вући надоле, ништа не признавати. Зашто смо тако погани? Па зар нисмо нашли замерке чак и једном Новаку Ђоковићу? Аман, доста!

* Какви су српско-француски односи данас?

– После разноразних догађања везаних за нашу блиску прошлост, ови односи су, сада, у фази нормализовања. Атмосфера је боља. Многи детаљи су кориговани и стављени на своје место. Французима се предочило да није тачна она „богомдана истина“ која је дуго ексклузивно сервирана јавности. Чини ми се да се налазимо на добром путу стабилног и нормалног пријатељства.

* Има ли обриса братства на стогодишњицу заједничког војевања?

– Било је ту, скоро, полемике око Гаврила Принципа, да ли је херој или је изазвао рат, али мислим да су озбиљни људи, који знају да читају историју и да је тумаче на непристрастан начин у корист било које тенденције, наше учествовање у том рату пропратили великим комплиментима, колико то може да се каже за ратна збивања. У сваком случају, ситуација је много позитивнија него што је то било пре неколико година.

* Како се то огледа у односима између обичних људи?

– Француска је за нас погодна средина. Могли бисмо мирне душе да уђемо у склоп франкофонских земаља. Добро, језик је потиснут, али то се свуда дешава. Ми смо, зато, овде у Француској, у неку руку, као свој на своме. Блиска нам је, генерацијама. Мој деда је, рецимо, студирао на Сорбони. Та размена се преносила на тло Србије и направила стабилну везу.Томе, наравно, доприноси присуство наших људи овде, од лекара, инжењера, архитеката, до кројача, грађевинаца и, наравно, уметника.

* Колико наши уметници данас доприносе развоју француске културе? Французи су у последње време наградили доста наших стваралаца…

– То, углавном, нису нови уметници, него они који већ извесно време трају у овој средини. Уметници из Србије заслужују много више, да им се посвети далеко већа пажња, али је све, углавном, остало на личним иницијативама и амбицијама.

* А колики је наш допринос савременој уметности на светском плану?

– Све је, такође, засновано на индивидуалним активностима. Држава не чини богзна шта. Или је незаинтересована или сматра да је довољно што ми сами радимо, без икакве њене помоћи, што није случај с многим другим земљама. Ни код нас није било тако раније.

* Свет се, дакле, мења, на штету уметности?

– Седамдесетих, осамдесетих наша уметност се репрезентативно шетала по свим континентима. Била је присутна, тумачена, поштована. Међутим, траг тој активности, на светском нивоу, потпуно се изгубио. Још увек очекујем да се у том смислу у нашој држави појави инцијатива.

* Пратимо ли свет бар артистички?

– Имамо много талената. Наши млади уметници су потпуно информисани, што није био случај с мојом генерацијом. Та информација, која може да буде и позитивна и негативна, зависи од стабилности и уверености у оно шта си, и шта радиш.

* Како се поставити према том мору података који непрестано пристижу?

– Мораш тим информацијама да одолиш, да истакнеш пре свега оно што је потребно за твој израз. Наравно, има оних који у томе успевају.

ПОБЕДИЋЕ ТРАДИЦИЈА И КУЛТУРА

* У којој мери се разликује Француска данас и она у коју сте дошли? Како ће се завршити судар вера, култура и нација на њеном тлу?

– Француска политичка сцена је доста узбуркана, као што можда никада није била, с опасношћу продирања „Националног фронта“, за који знамо шта носи у себи. Али, чини ми се да ће здрава памет и логика ипак да превагну, и да ће Француска на крају пребродити све те кризе, за које сматрам да су тренутне. Јер, то је земља с великом традицијом и културом.

Тагови: Владимир Величковић, Сликар