Владимир Умељић: САГА О ЧАРНОЈЕВИЋИМА

Милош Чарнојевић среће стрица Марка, математика среће историју. Заборављени сан о крвавом месецу, 2015.

Шта је то заправо – бити Београђанин?

Пробудио сам се после изузетно кратког сна с том реченицом на уснама, збацио ћебе са себе и сео на кревет, покушавајући да се оријентишем, не, да се једноставно разбудим. Јер сан, кога се нисам сећао, мора да је био тежак, исцрпљујући, иначе ми се мајица не би овако лепила за кожу.

Глава ми је бучала од синоћних пар чашица алкохола и испушених цигарета и…

Погледао сам кроз прозор и одмах затворио очи иза којих је сукнуо заслепљујући бол, месец је бљештао – како он може да буде крвав? Kо је то смислио, рекао, каква је то говорна фигура, на шта се односила?

Синоћ се окупила фамилија око ретко издашне трпезе, са додуше само једним сандуком пива, али са више флаша ракије, стиглих заједно са родбином из околног села и – кренуо је разговор. Прошло је већ шеснаест година откако је НАТО довршио бомбардовање, када су хиљаде наших сународника изгинуле а стотине хиљада избегле, биле протеране са Kосова и Метохије у централну Србију и допунили масу од стотина хиљада земљака, који су били приморани да напусте своја станишта западно од Дрине… …

Или су одмах ишли даље, тамо далеко… на Запад, наравно.

Повод окупљања било је, додуше, рођење малог Павла, кога су мој брат Војин и снаја Радосавка све време држали у рукама, тетошили и драгали, али ко ће побећи од свакодневнице, нарочито када она није тако свакодневна?

Рат и усуд Kосмета су дакле и даље били једна од неминовних тема разговора. Рат, нешто што се дешавало још пре него што сам се ја родио, али очигледно још актуелно, јер контроверзно, за неке судбинско питање а за друге баласт, камен о врату.

Ови други су, свакако, били у мањини.

Ја сам имао прилично нејасна осећања и нејасан став у односу на то. Познавао сам проблематику захваљујући пре свега многобројним прочитаним књигама („Гадан старац расте, само гура нос у књижурине!“, како је о мени говорила моја покојна бака Анђелија још од малих ногу), схватао сам мислим трагику догађања, али сам некако увек потискивао и, да, као по правилу избегавао да дубље размишљам о томе.

То није била пука незаинтересованост, не, разлог је био врло прост, мој свет је превасходно била математика и једноставно нисам могао себи да замислим алгоритме, који би могли да реше дотичну квадратуру круга.

После дуго времена поново сам јуче увече видео свог постаријег стрица Марка, односно први пут сам га заправо свесно доживео, у време неколико ранијих сусрета сам још био врло мали, пар година стар.

Он је пре тих шеснаест година, 1999. стигао са осталим прогнанима и избеглицама са Kосмета у Београд, иначе свој родни град, али се врло ретко код нас појављивао и, како сам разабрао из разговора родитеља, одбијао је сваку помоћ, живео прилично пустињачки. Сећам се, једном сам чуо како мој отац мрмља:

„Лакше је избити воду из камена, него из овог мог старијег брата извући једну реч.“

О њему сам знао да је био гимназијски професор историје и српског језика, повремено новинар и аутор неколико књига, да је од самог почетка тамо доле узео оружје у руке и да му је син-јединац Богдан погинуо с пушком у рукама. Нико од нас није знао од чега је он од тада живео, јер је одбијао и било какву помоћ државе.

Стриц је скоро све време ћутао и ја сам фасцинирано посматрао његове крупне кошчате шаке са набреклим модрим жилама, у којима је не тако мала ракијска чаша изгледала као лилипутански напрстак, као неуспела карикатура из трећеразредног стрипа. Чаша се, међутим, редовно и брзо празнила и потом опет пунила.

Снаја је љуљала бебу у рукама и вртела одлучно главом: „Не, не рађам ја ово за било какве ратове, доста већ тих митова и легенди, треба гледати у будућност! Ја сам ето била Kрушевљанка, сада сам већ поодавно Београђанка, ми смо Београђани а сутра ћемо бити Парижани, прекосутра Њујорчани – па шта?! Ја сам увек ја и имам само један живот и… Пустимо Kосово, то је изгубљено и донело нам је свима само јад и беду, заборавимо га и идимо даље. Ви вероватно не мислите тако?“, обратила се стрицу.

„Шта је то заправо, бити Београђанин?“, узвратио је он тихо, „Да ли је то довољно да испуни императив идентитета, самосвести човека? Је ли то и вера и нација, порекло и психичка структура, образовање и животно опредељење, сума емоционалне и интелектуалне интелигенције? Да ли је то довољно да дефинише – биће човека? Довољно за срећу, за смисао? А када кажете да би требало да заборавимо Kосово и Метохију“, нагласио је, „да ли то значи да би требало да заборавимо и стотине хиљада наших људи, који су не тако давно одатле, са својих прастарих огњишта протерани, буквално искорењени? И све оне који су преко хиљаду година живели у тој и изгубили живот за ту светињу? И…“

„Шта Ви у суштини хоћете да кажете?“, прекинула га је она нестрпљиво, „ја сам додуше академски образована, дипломирани биолог, али не разумем шта…“

„Хоћу да кажем да је то – бити Београђанин – једна, додуше важна фасета личности и што више фасета, то је чoвек богатији а то се, тја, не учи у биологији, тако да је човек за Вас, може бити, само један од ето високо развијених примата, који се рађа јер су га родитељи зачели, храни се и излучује да би преживео, размножава се да би биолошка врста опстала и умире када више није довољно функционалан. Невоља је и штета када се једна тако обогаћујућа фасета, која не припада биолошком већ социјалном и духовном, спусти на ниво јефтине, ништавне етикете, која се ето без по муке да заменити париском, њујоршком, каирском, пјонгјангском, што опет није једна биолошки условљена одлука, зар не? Осим ако Ви нисте поклоник социјал-дарвинизма и стога схватате хедонистичку борбу за што виши лични стандард као део „борбе за преживљавање“? А Ви сигурно можете и свог сина да преименујете у Паула, Пола, Павела, Паола, Пала или Пају Патка, све докле год Ви одлучујете о њему. Београд је, међутим, већ одавно пунолетан… као што ће то и Ваш син једног дана бити, Бог га чувао…“

„А Ви“, преврнула је она очима, „Ви сте – шта? Србин, још један неуморно србујући Србенда? Сав из душе и духа? Заточник, ах! оног „небеског царства“, националиста који све кипти од идентитета?! Па колико чуда, јада и чемера би још требало да се деси, колико још наше деце да изгине, да би Ви и Вама слични…“, одмахнула је енергично и, рекао бих, згађено руком.

„Госпођо“, одговорио јој је стриц смирено, „ја Вас и Вашу бригу за Ваше дете и сву, како кажете, нашу децу у потпуности разумем. У рату и пожару, међутим, гину и она деца која нису наша и не видим разлога да се она мање жале. Ја исто тако нисам гајио дете да погине у раној младости, покушавао сам шта више да будем ватрогасац, али понекад само Бог може у рату да разлучи такве од паликућа.“

„И? Шта сте научили из тога?! Шта сте Ви данас?!“

„Ја сам, госпођо, једна фасета… и Ваша, поред осталог, колико год то Вама или мени било мило или немило… као што сте и Ви једна од мојих…“

Разговор је ишао даље, стриц је ћутао и испијао своју чашу. Мислим да сам тада почео да схватам зашто је он тако ретко долазио код нас и мислио сам још, свака част, и он је умео да дели ударце, не само да прима, симпатично…

У једном тренутку он се нагнуо ка мени и прошапутао:

„Ти Милоше једини ћутиш овде, то је дар и уметност а понекад и само показатељ да човек размишља. Узми ово“, гурнуо ми је дебео свежањ папира у руке, „истраживао сам доле порекло наше фамилије, тамо на косовским метосима а потом и даљи пут по Балкану и шире, и покушао да га књижевно, као једну врсту литерарне хронике обрадим. А има ту и понешто од поезије, не знам да ли има књижевне вредности, али то је од мог покојног сина Богдана, Бог да му душу прости, те сам пожелео да и тај траг ето остане иза њега, мог јединца. И то је на неки начин сведочанство времена, да…

А пошто је то хроника тј. прилози за хронику наше фамилије, садржи и нешто документације, историјски релевантних података, који су вредни да се отргну од заборава. Ти подаци се пре свега, тј. скоро искључиво налазе у слову Радована Чарнојевића пред Хашким трибуналом а и ту су књижевно приказани, без фуснота и упућивања на историјске изворе.

А зашто је то тако, вероватно је најбоље образложио велики Данило Kиш у свом бесмртном делу „Гробница за Бориса Давидовича“:

„Можда би било паметније да сам се определио за неки други облик саопштавања, есеј или студију, где бих сва ова документа могао да употребим на уобичајени начин. Али две ствари ме спречавају у томе: непогодност да се жива, усмена сведочења поузданих људи наводе као документација; а као друго: нисам могао да се лишим задовољства приповедања, које даје писцу варљиву идеју да ствара свет и, дакле, како се то вели, да га мења.“

А ако ми већ није дато да делим Kишов књижевни таленат и умеће, онда се барем пријављујем за деобу тог трачка стваралачке сујете, да… И из тога се може учити а за тебе ће то можда бити једна нова фасета, ко зна? И – сигурно нећеш ради тога бити мање Београђанин…

Ова снајка пак“, показао је очима на Радосавку, „вероватно би после неколико страница престала да чита и прогласила то за „још једну великосрпску бљувотину, шовинистичко хушкање и тровање младих“, и стога никад не би сазнала, да се већ на почетку назире а на крају недвосмислено препознаје једна надоносна спона, јача од свих доживљених страхота и ужаса, јача од понекад неподношљиво суровог живота и вечите тајне смрти. Јача, јер поред осталог превазилази и све националне предзнаке и разграничења.

Та спона и лучоноша наде, Милоше, то је вековно пријатељство између једне српске фамилије, наше, и једне фамилије косовско-метохијских Албанаца, које је преживело и Велику сеобу Срба у XVII веку, и балканске и светске ратове, и показала се јачом и од ових последњих међусобних крвљења и хватања за гушу на крају XX века… И од свих светских зломоћника и сејача отрова. Ти људи су давали главе једни за друге.

Ето, већ та кратка констатација говори довољно о нама, да је овде главни параметар чак и љубави и пријатељства, кумства и братимљења на првом месту број изгубљених глава, укинутих живота… Све је у нас на Балкану, као што рекох, сурово па и најплеменитија осећања и односи се мере најтежим теговима, пречесто натопљеним крвљу и сузама, али ни то не може да сасвим заклони, да поништи миомирис душе. Има и те како и доброте, лепоте, љубави, верности, жртвовања за друге и другојачије…

А трагати за истином, која је исто тако не ретко и сурова и ружна, те потом добити залепљену паушалну етикету „само у прошлост заљубљеног великосрпског националисте“ или пак исто тако „само типичног и непоправљивог арбанашког крвожедника“, то етикетирање није прескупа цена, барем ја са тим могу да живим.

Свака црно-бела представа стварности је неистина и са тим ја нећу да живим, да ли у односу на друге, да ли у односу на нас саме, па пријало то некоме или не. Јер, запамти, нема савршених и безгрешних, нема рода без изрода! Свуда има свега, да…

Што се пак отвореног и јавног сведочења истине тиче, свестан сам наравно тежине поуке кинеског филозофа Лао Це, који је констатовао да истина никоме никада није нашкодила, осим онима који су је изговарали.

Али ја и са тим могу да живим…“

Kао што сам му обећао, прочитао сам текст када су се гости у ситне сате разишли и укућани полегали, и садржај је потом претпостављам ушао и у мој сан. Изашао сам на балкон, летња ноћ у Београду је била топла, пријатна. Месец је сад био добродошла светиљка, снажна и покровитељска.

Kрвави месец? Смешно!

Запалио сам цигарету и почео поново да читам. Успут сам помислио на стрица Марка, зар га ово и после шеснаест година од протеривања са Kосмета тако интензивно заокупља? Можда због погибије сина? Али, добро, хроника, роман, књижевност је како кажу безвремена…

Мада – у време компјутера и интернета? Можда заиста егзистирају паралелни светови, па макар један био одумирући а други надолазећи, док је трећи…

А мој идентитет? Зар није сингуларни идентитет гравитације, који чини срж Црних рупа и есенцијалну тајну космоса, много важнији и, да, занимљивији од идентитета било које људске јединке, групе или народа?

Застао сам још једном и затресао зачуђено главом. Ја сам еидетичар, када значи нешто једном прочитам, то више никада не заборављам а ово јесам ноћас већ једном прочитао и – не сећам се више ничега.

Чудно, баш чудно…

Мада… Можда је то лежало на мом узбуђењу због прекјучерашњег разговора са мојом љубљеном великом сестром Kосаром, са којом сам од кад знам за себе био једно срце и једна душа, јер нас двоје смо као једини у фамилији еидетичари и делимо и љубав према математици, прим-бројевима, елиптичним кривуљама, дакле према компјутерима… Четири године разлике и – духовни близанци, тако смо обоје осећали.

Истовремено, пало ми је на памет, она је много више од мене држала до припадништва, до укорењености у заједници, традицији, народу, вери, дакле до онога што је стриц Марко подразумевао под битним елементима идентитета.

Да она ове прошле вечери није била одсутна, та дискусија између снаје Радосавке и стрица Милоша би сасвим другачије протекла, јер Kоса је носила срце на језику, ником није и не би оћутала, па ни нашој „Београђанки“.

Хммм, можда је и то лежало на старосној разлици од четири године међу нама?

Да, прекјучерашњи разговор у четири ока, у коме ми је моја Kоса разјаснила свет, указала на предивну будућност… Имао сам осећај да сам после тога, са својих (скоро) петнаест година, намах постао дефинитивно одрастао, прави мушкарац, да је живот управо фантастичан, да једноставно не може бити бољи… Девојке, добра храна и пиће, смех… и будућност… Будућност је важна а не прошлост… Шта је, међутим, то било са сном о некаквом крвавом месецу?