Владимир Умељић: ПИСМО ПРОСВЕЋЕНОМ БРАТУ НА ЗАПАДУ

Драги брате,

 

Пишеш ми и радујеш ми срце,

одавно си путник и далеко…

Мука те отерала тамо,

западно од раја,

и тако нас, ето, сем љубави и истих родитеља,

још и ова писменост спаја…

 

Као што рече песник:

 

Када се реч преточи у писмо,

онда мисао путује кроз време

и сведочи трајање духа.

Јер записано није сенка

ни шапутања ни громогласног,

већ отисак корака говора,

знаковит, независан од слуха…

 

Ти, додуше, велиш –

Канађанин си сада,

Квебечанин, шта ли?

Да, и наши стари су већ знали

„… да стомак је забораван

и свакодневно иште,

док заборавна глава

туђем је буњиште…“

 

Али промисли, брате –

истим језиком зборимо,

питамо се и одговоримо,

жестимо се и боримо…

и каткад договоримо…

 

Сећаш ли се речи:

„Пиши као што збориш,

читај написано,

слепи код очију

бесловесно блеје“?

 

Сети се и Владике, дива,

његовог питања тужног –

шта ли је једна суза

без својих родитеља?

 

И шта смо сви ми, брацо,

без наших родитеља…

и свих нас Прародитеља?

А шта је ту нама Запад?

 

Злодонатор, терминатор,

можда имитатор,

можда плагијатор

а прва сила и чудо

васколиког света…

 

Мрак у нас гради, црну кулу зида

на нагорелим ребрима Грачанице

а малтерише је ојађеном сузом

застрашене двогодишње девојчице…

 

Запад… вечити напад,

само смена имена

а сви су скоро исти,

при заклетви Источнику

као суза поскока чисти…

 

Сећаш ли се барем овог?

 

Преклане сам посетио твоју богату кућу, дивно…

А посебно онај покрај гараже борик.

Тамо сам једном ходио а на грани је висио,

гле, један балкански јадни Јорик.

Хамлета додуше нисам срео

иако сам се у журби о једну лобању саплео…

 

Али, сад – о теби…

 

Муче те, велиш, све више

„брзајући пролет времена,

старење, телесна слабост…“

А просвећеност, како кажеш,

коју си тамо попримио,

брани ти утеху вере,

„… те штаке наших старих,

свих инвалида, свих слабих без мере…“

 

Не знаш ни шта да почнеш

са злом и пошасти. Велиш:

„Шта се дешава, дакле,

у замаху нашег доба?

 

А ако има промисла

и једног јединог

Свемогућег и Сведоброг,

откуд онда то,

да зло нам вазда прети?“

 

Помињеш „празнину, недоумице,

досаду и власт бесмисла“,

чудиш се надасве мојој

„упорној посвети српству,

прошлости, вери…“

 

А при томе –

ја сам срећан а ти не,

ни у бар малој мери…

 

Од кад се то песник вара, кад слови:

 

„Време, никад бедем,

већ вода насушна,

прошлост светогорска,

будућност трајања…

Зар прошлост аветна

а светла будућност?

То што аветиња,

вазда је невреме…“

 

Зато разуми моју искреност

и опрости ми – при истини сам

увек непомирљив.

Желим ти као и увек

боље него себи,

те промисли добро –

ко је слаб а ко за зло

(скоро) недодирљив?

 

И по горку цену

да ти седам на муку,

мене твој бол боли,

твоја ме несрећа слаби,

твој пут у ништавило плаши ме,

растужује… И као увек

жељно ти пружам руку…

 

Кажеш да стариш и слабиш –

овде је то исто… и нешто друго:

 

Овде се, путниче мој, не стари,

само су мрци стари, прастари…

Све, па и пут наш стрмени,

све је то младо, живо, преживо,

све је у бескрајном, вечитом кругу…

 

Икона лежи крај пера-шестопера

и не питај у чему овде закон лежи.

Ћутећи се у нас кострет облачи

а као суђајну круну човек носи

једну увек младу, трновиту дугу.

 

То ће ти рећи сваки наш

хиљадугодишњи крајпуташ.

 

Није ти, роде, био погрешан пут на далеки Запад,

већ окрет главе од Истока мудрости.

Није ти било погрешно стицање иметка,

већ очи одсврнуте од смерне крепости.

Није ти било погрешно просвећивање,

већ његово делом злотворно

одвраћање од праве светлости…

 

Како вели монах:

 

„За слободу ослобођен,

свеопштим језиком ћутим.

Молитвом срца извор

светлости једине слутим.“

 

Ја и прошлост, збориш…

 

Зар ти твоја просвећеност

и растужујући наклон

пред златним телетом науке

још нису појаснили

да сви живимо, гледамо, осећамо

у такозваној прошлости,

да смо самотворци сваке,

па и своје сопствене муке?

 

Мислиш ли да си икада видео сунце,

такво какво је? Не, никад,

ти га увек видиш онако,

како је пре осам минута било…

и можда је оно пре пар секунди

експлодирало, ишчилило…

Питај просвећену (и надасве корисну)

науку о светлости.

 

Јеси ли икад видео и самог себе

у огледалу? Не, никада,

ти увек видиш само како

пре четрнаест наносекунди изгледао си –

шта се у међувремену збило,

да се огледало није замаглило

или распукло, отишло у ништавило?

Јеси ли ти још ту, моја жалости?

 

Смисао је исказан у слику:

 

Јуче поста данас,

данас бива сутра,

сутра биће јуче,

данас јуче сутра.

 

Оно, за шта ти немаш слуха је,

да време не пролази,

већ ми, овострани.

Време је реч и варка,

док вечност познаје

само диахронију духа.

 

Песник је рекао:

 

„Време не протиче,

све је увек данас,

прошлост вечно траје,

свако сутра већ је…“

 

А пророк допунио:

 

„Привремено овде,

свевремено горе,

превремено увек,

безвремено довек…“

 

Верујуће не одриче науку, али наук је увек био пре „а“ и на самом почетку човека била је Реч (сећаш се?), која је свима била наук…

 

Твоје пропитивање

о Сведобром и Свемогућем,

који ето допушта зло,

није ништа ново, то је стари

и већ пре цветања свели плод,

један чупави паук,

једно мртворођенче

оне опаке лије,

западне „просвећене теологије“,

у којој се одмах,

још пре прве речи исписује тачка…

А поставка је колико јасна,

толико и незналачка

потпуно непросвећена

у односу на саму себе:

Ако је Бог свемоћан

а неће да уништи зло,

онда није Сведобар;

а ако је Сведобар

а не може да га уништи,

онда није Свемоћан?

Нуто чуда

и забаве за докона,

залутала ил‘ сулуда…

 

Ми смо, рођени мој,

по Његовом лику створени

и Спаситељ је, Син Божји

укинуо религију ледну,

као закона присилу,

и подарио нам веру топлу,

свевладавину љубави и наде

а нас је тиме за слободу ослободио,

за једину могућу и човечног достојну

слободу избора духа…

Од тад не постоји „Мораш!“

и опстајање зла је цена

свих наших слобода

и мерило сваког трена слабости

и искушења нашег земаљског рода…

 

Сећаш ли се се певања косовских метоха? О човеку и његовом злу?

 

Убили су дрво,

дрво су убили,

од човека истесали крст.

Истим црним ножем,

истом лажном речју,

истом канџом-руком.

Убили су дрво,

дрво су убили,

од ивера перо,

црљено опело.

Где је отац-орах,

где је мајка-шљива,

ко тамјани гусле,

гусле ко тамјани,

ко је од човека истесао крст?

 

Познајеш ли још искушење Светог Ђорђа?

 

Аждаха, неверна љуба змаја

и ја, човек, сви смо Твоја бића…

Не ретко сам и ја на странпутици њеној,

још један губитник раја…

Ти си ми снагу, руку водио,

стопалу ослонац на леду дао,

од паклене ватре заклонио,

крвавим чином изнова родио.

Од тада Твој одговор просим

и над трупином се питам –

зар морам и мачем да сведочим,

да на лицу Твој лик носим?

 

Шта је при томе „тајна“?

 

Како разорити Добро,

кад опека је вера,

где молитва је малтер,

кад цемент је нада,

где је темељ љубав?

Секиром се слога,

ножем се сећање,

будаком се светло

само подмлађује…

А ко се пак усуди

да се истини подсмехне,

тај се леденицом греје,

тај из ведрине снегом веје

и само сам себи суди…

 

Та подарена, ничим заслужена и ничим условљена слобода је кичма нашег духа, као што је вера основа васцелог бића… Кад нема основе, нема ни нас а кад је кичма слаба и поветарац је велика и опасна претња, може нас очас урушити и у свет отпалих јабука, трулих тараба, змија и жаба завести…

Толико о „религији, која је штака наших старих и свих слабих“ а што се „инвалида“ тиче – зар није жалба свака на „растућу празнину, досаду, недоумице, растући осећај бесмисла“ један страшни и опомињући показатељ растуће инвалидности духа, која буја и траје?

Ја познајем не мало оних, који ћердају живот као „просвећени“ атеисти, али скоро никога ко то и на самртном одру остаје…

Наше овострано тело је једна (и једина) биолошка сенка духа – је ли то мало или много? Ја мислим, једноставно, да је то достатно, јер као што нико није у стању да прескочи своју светлосну сенку-пратиљу, тако нико не би требало да се жали на своју биолошку сенку, овоземаљску дадиљу.

Зашто, међутим, заборавити да је сенка увек сенка, без обзира на степен њезине тренутне и пролазне видљивости а суштина увек суштина, без обзира на тренутни степен нашег непролазног, мада често скривеног схватања њене превидљивости? Каже ли ти доње нешто о тој дилеми?

 

Лазарева глава о вечности слови. Шта је глава цара спрам хлеба, игара?

 

То је већ мудра старина у пар речи усташи појаснила:

 

Вукашин Клепачки душу опасао –

само ти, дијете, ради свој посао…

 

„Твом“ просвећеном Западу још овај пешчаник намењујем:

 

Ваш предлог је – спасење ума од разума?

Ослободиоци, вели мислиоци,

ослобађате ме, ви егзорцисти.

Ђавола уз помоћ Белзебуба

истерујете, благо вама,

и вероватно у мени

нема мозга ни грама,

јер незахвалан сам,

луд очигледно…

Спасиоци моји сте,

каже ми –

ко?

Неко

без среће,

да је икад,

грешник, сазнао –

нити се слободан

слободи некој води,

нити се лудак памети

самозваних лекара своди.

А да сам икад безуман био,

сам бих вас већ одавно потражио

и сви заједно бисмо славили

одлажење разума из нашег ума.

 

Молим те, предраги мој,

душу и разум спаси.

То што нам Запад

(сад и преко тебе) ради,

да нам воштаницу угаси,

успети неће.

Ничија није до зоре горела,

осим небеске свеће.

 

Остало је записано:

 

„Крсташка опсада Хиландарског врела,

у хиљаду магли самосагорела.“

 

Разумемо ли се сада?

Односно, јесмо ли се разумели?

Јер ово од срца слово

ти си већ ишчитао,

то је већ прошлост,

што ни за просвећеност

није ништа ново.

 

Нека ти Бог подари просветљење Свог благослова. У љубави Његове милости и њеног светосавског православљања, заувек

 

твој брат