Владимир Меденица: Слово, заједница и спасење

Слово Ј не постоји ни у једној ћирилици, само код нас. Кад начну Цркву, начели су и пут нашег спасења, а она се начиње кроз слово. Зато Црква не дозвољава да се уведе иједно латинично слово

(Радио Источник, 12. 6. 2020)

Јустин Поповић написао је књигу о Достојевском, која се у Русији уважава више него томови и томови руских књига о Достојевском. Досад су Браћу Карамазове читали као роман о оцеубиству – тобож је Димитрије Карамазов убио Фјодора Карамазова, оца, и суди му се због тог убиства. Да ли га је убио Иван, кроз проповед Смердјакову, кроз причу да је све дозвољено, кроз један атеизам који већ обара Оца, Оног Небеског, да ли га је убио Смердјаков сам, мит то не знамо – суди се Димитрију, и сасвим праведно, а он није убио оца. Али је убио Бога Оца. Сваки је отац ауторитет у правом смислу те речи. Дете у оца гледа као у Бога, и отац и јесте Бог Отац у дечијем животу. „Будите као деца.“ Отац мора да буде као дете, и он и јесте дете. И Тројица су дете, и спасења нема без заједништва. Вратићемо се само као заједница. Нема индивидуалног спасења. То је бајка за неке источњачке религије. Спасење је могуће само кроз заједницу и заједништво, само кроз Цркву. Спасење је могуће само са оцем, заједно, а Димитрије је капетана Сњегирјова – оца малог Иљушице, једног од главних дечјих ликова у роману – извукао за браду из кафане, понизио га пред свима, а мали Иљушица после умире. Не говори се о јасној вези између та два чина. Али мали Иљушица је умро јер је оборен отац – са оцем умире и син. Димитрије није само убио оца – Димитрије је убио и сина. И погрешно га осуде за убиство Фјодора Карамазова, јер га није убио – али је праведно осуђен. Кад порота доноси пресуду „крив је“, Димитрије горко заплаче, и у том опису се види да не плаче што је на правди Бога осуђен за нешто што није учинио – ту се види дубока спознаја да је учествовао у убиству оца, да је својим распусним, безумним животом убијао много више него капетан Сњегирјов, убио је сина његовог, који не може да поднесе пад оца и умире. У Васкрсној сахрани малог Иљушице, коју води брат Димитријев, монах Аљоша, је право хришћанство. Јер ко хули на Светог Духа, на љубав, на покајање, на искрене сузе – њему се неће опростити. Зато Димитрије није осуђен, и за њега постоји нада – није хулио на Духа Светога. Прича о нашем спасењу може бити само прича о спасењу као заједништву, јер је осведочено да смо сви криви и сви одговорни за све. Нико се од нас не може извући – то је порука Достојевског. Свуда је круг греха у који смо затворени, у ком се крећемо.

Философ платоничар и теолог Ориген имао је идеју о свеопштем спасењу, апокатастазису, и то проповедао као апсолутну истину, нешто што ће се на крају света и времена догодити. Бог ће апсолутно спасти свет, па ће сви зли духови бити спасени. Потпуно сулуда идеја. Као што је идеја о вечном паклу и пропасти света сулуда. Зато што ту ми немамо никаквог смисла. Читаво наше постојање нема никаквог смисла ако ћемо сви бити подигнути за косу од стране свемогућег бога. Зашто је тај бог створио свет уопште? Без наше одговорности, без нашег делања на циљу свеопштег спасења… Жеља за свеопштим спасењем је оправдана. Тврђење свеопштег спасења је апсолутна јерес, јер негира сваку делатност човека, сваку човекову слободу. Читаво православно учење, читава проповест Бога, Слова, Исуса Христа, начин његове проповеди, прилазак оних дванаест рибара, сточара, сељака, апостола, и одмахивање свих оних Грка и Јудеја – лудост за једне и безумље за друге… Бог нема моћи у овом свету ни као полицајац обичан, како каже Берђајев, јер је Бог ограничен људском слободом – створивши човека као слободно биће Самог је Себе ограничио. Ни ми ни Бог не можемо ништа једни без других – то је идеја Богочовека Христа. То је „слободно приђите“. Јер је могао једним потезом да падне на кушачево искушење – које он, наравно, одбија, јер би тиме обесмислио читаво дело Светотројично. Није наше само да се одрекнемо лажног монотеизма и паганства. Наше је да добро схватимо шта значи један бог, а шта значи Тројични Бог, кога славимо управо ових дана, и спрам Кога се уподобљавамо. Човек је образ и подобије Бога – Тројичнога, не једнога свемогућег владара и апостола, какав је бог Јевреја и бог муслимана. Наш је Бог нешто сасвим друго – Божанство у три лица, у три лика. Да ли бисмо ми као појединци могли бити личност да нема свих нас, да нема Цркве, да нема заједнице? Да ли би Исус Христос, Син Божији, могао бити личност да нема Бога Оца и Светога Духа, да ли би Свети Дух могао бити личност да нема Оне Друге Двојице? Од Тројице си створен, и усиновљен Божјим страдањем – само се тројично можеш, као заједница, и спасити.

Наше писмо, ћирилица, је тројично писмо, јер се у сваком знаку крије лик Свете Тројице. Ми смо православци ако смо и правословци, ако испунимо неопходан услов да будемо заметак и квасац, ако не за свеопште спасење, онда бар за наше овоземаљско одржање. „Идите и научите све језике, идите и крстите све народе“, јер писати и крстити је једно исто, обавља се са истим тропрстјем, са истим Тројичним знаком. То је пут осећања да ниси невин, да није само онај крив, само Димитрије. Али кад је Димитрије ишао у затвор – тога нема у роману – обичај је тада био у хришћанској, православној Русији, из дубине осећања да смо сви одговорни за све – то је идеја Достојевског, коју није он измислио, већ је видео на путу по ком су робијаши ишли на место можда свог последњег боравка, да се никад не врате – народ је стајао поред и нуткао ко је шта имао, јер је дубоко осећао да они иду да страдају уместо њега. Сви су криви и сви су одговорни за све. У сваком злоделу сваког нашег учествујемо сви ми, па се нити ми нити они можемо искупити појединачно, него само заједнички. То је симболика тог руског обичаја испраћања злочинца – као да му је народ захвалан што иде да испашта уместо њега. Како каже Достојевски у Записима из мртвог дома, највећи и најснажнији наши људи труну по затворима. Злочинац је само „резултанта“, где се стичу сви вектори наших грехова, нас који смо помиловани – суд је осудио једног, сви ми остајемо да живимо. Ако не осетимо кривицу, нећемо осетити ни кајање. Ако не осетимо кајање, нећемо отићи ни на исповест. Ако ништа од тога не урадимо, шта очекујемо? Очекујемо да је управо Бог та поткупљива машина, која ће на сваку нашу себичну молитву одговорити са „да“. Такав бог није наш Бог. Наш Бог је Бог заједништва, Тројични Бог Који чека да дете Његово, човек, дође до свести о којој говоре и испосници наши, светитељи, и велики руски писци, и читав Христов пут. А наш је пут да кренемо од првог слова наше ћирилице и да у њему зачнемо пут заједништва и спасења. Црква је последње место где се то још чува. Школа је већ схоластика. Сама реч је латинскога порекла. Латини не мењају своју политику, рецимо, од ренесансе. Вечно бродови, вечно покоравање, вечна експлоатација, вечно прилагођавање свих Индијанаца овога света њиховом моделу. Ту спасења нема, јер нема ни заједнице ни тројичности. То је враћање старом једнобоштву – један бог, један слуга, један образац, никакве разноврсности и богатства Божијег света ту нема. Ако желите да разумете зашто су они, поготово протестанти – последњи отпад од истинске вере –  толико усмерени на све православне, довољно је да се сетите Аустроугарске. 1817. године, то је романика овде као ваш Храм Васкрсења Христовог у Ваљеву, а војвођанске цркве су већ готика, већ је примљено нешто у грађевинарству, црквеној архитектури што није наша суштина. Наша суштина је купола, као што је наше слово Ћ поред Ђ једино крстолико слово. Једини смо ми имали наду да наше писмо буде писмо са три крста – имали смо слово Ѣ (јат), које је избачено Вуковом реформом. Избацио је то слово и уместо њега увео слово Ј. То је његова велика грешка. И велика грешка свих нас који се нисмо борили тад, кроз наше претке, да то слово по сваку цену остане. Избацивши слово Ѣ, које је било трогласно, Вук је оставио ијекавицу да се сад Хрвати њом диче. Кад се то латинизује, лако постаје хрватско окружење. Слово Ј не постоји ни у једној ћирилици, само код нас. Кад начну Цркву, начели су и пут нашег спасења, а она се начиње кроз слово. Зато Црква не дозвољава да се уведе иједно латинично слово.

Свако је слово слика оног што носи у себи, архетип јунговски. Најјаче обликотворне слике су управо слова. Ако је ћирилица тројично писмо, оно је архетипскије од свих Јунгових архетипа, и више нас одређује као бића него све оно што је западна психоаналитичка филозофска школа измислила. Ми смо то добили, даровано нам је у језику, и завештано нам је само да то преносимо. Увођење другог писма, латинице, уместо ћирилице је испуњење аустроугарског сна – да се укину сва презимена на „ић“, да се нико не презива Јовановић, Николић, Милошевић, него да буду Марини, Ненини, Ивкови – само да се не би завршило на то слово Ћ. Јер је Ћ слика нашег смисла, почетак Господњег, господског писма. То је слика нашег храма у који улазимо и молимо се. Од неког претка, заједно с њим, сав пород завршава словом Ћ, крстоликим словом, које као мало дете исписујем својом руком и не знам да је то слика куполе храма. А наши научници говоре да је то деминутивно порекло презимена. Не! То су потомци који часно трају на путу оног ко их је створио, родио, и који је крштен у Светој Тројици, у Богочовеку Христу. Сви они улазе у слово Ћ, под куполом храма, молећи се Тројичном Богу, у Литургији, у делу свеопштег сећања на све наше претке – сви се помињу ту, „Помени, Господе, у Царству…“. То је смисао слова. То је смисао наших презимена. Читав род је обавезан слову.

Изводи из слова Владимира Меденице „Заједница и спасење“ изговореног 11. 6. 2020. у организацији Црквене општине при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву

Транскрипт и опрема: Стање ствари