Владимир Коларић: СВЕТОВИ СЛОБОДЕ И СЛОБОДА СВЕТА – ИЗЛОЖБА „СВЕТОВИ ВАН СИСТЕМА“

У УК Пароброд отворена је изложба „Светови ван система“, на којој су изложени радови укупно 11 уметника: Предрага Пеђе Милошевића, Иване Аранђеловић, Владимира Мојсиловића, Марије Кнежевић, Драгана Аздејковића, Милене Максимовић Ковачевић, Јована Маринковића, Драгана Радовића Матичног Чиче, Милана Алексића, Наташе Шкорић и Маје Миловановић.

Ове уметнике различитих генерација и поетских опредељења повезује једна на први поглед необична претпоставка коју су изнели организатори, уметници сами: оно што их повезује, наиме, није програм, идеологија, интерес или било која прагматична или апстрактна идеја, него то што се ради о уметницима који „једне друге поштују“.

Уметници на овој изложби, задржавају своје изразите стваралачке индивидуалности и аутономије, дакле своју јединствену и непоновљиву стваралачку личност (а каква је то уопште личност ако није стваралачка?) и повезује их једно препознавање које њихово заједништво поставља на ниво истинског вида комуникације не као пуке размене информација, него заједничарења, својврсне саборности која очувава и потврђује сваку појединачну личност, а не, попут легиона, од индивидуа чини точкиће у одређеном идеолошком, производном или ма ком другом механизму.

Како наслов изложбе сугерише, ову уметници себе виде „ван система“, што не подразумева да су ван сваког система, јер то не би било могуће, већ ван система (или система, у множини) одређених идеја и вредности, па и механизама контроле и доминације, прописаних, спровођених и репродукованих од стране доминантних центара моћи у одређеном тренутку. Уметници ван система нису нужно осуђени на репресију или економску пропаст, али њихова плански и систематски одржавана мања видљивост има импликације не само на њихов економски и тиме друштвени статус, што није занемарљиво, већ и на могућност њиховог утицаја и деловања у култури, њихове могућности да обликују и обогаћују културу колико би иначе могли, самим тим и на њихов саморазвој.

Такође, ти уметници су, како наслов опет сугерише, не нека организована група која себе види као конкурента доминантној елити, на чије би место желала да дође, него је сваки од тих уметника свет за себе и својим делом ствара један посебан и до тада непостојећи свет. Идеја уметника који ствара сопствени свет односи се на ствараоце који на довољно јединствен и упечатљив начин преобликују и преображавају свет око себе и свој унутрашњи свет (светове), да њихова делатност добија дејство посебног ентитета који делује на друге људе, њих саме, односно на саму уметникову личност, који се стварајући самоостварује и састварава са другим људима и, потенцијално, самим извором стварања и људске стваралачке могућности. Идеја о могућности уметничког стваралаштва да ствара засебне светове полази од идеје јединствености и непоновљивости људске личности, његове апсолутне појединачности, која поседује од Бога дату способност стваралашта, кроз образ и подобије, где се образ може видети као потенцијал, а подобије као пре пут него циљ никада заправо довршеног самоостварења, који за хришћане моће бити препознат једино у лику Христа. Такође, ова идеја ослобађа уметност од робовања стварности, датости палог света, у име слободе, али и од произвољности и самодовољности, у име смисла.

Чињеница да ти посебни светови могу да се међусобно „поштују“, разумеју, подстичу, надахњују и подржавају је највећа тајна човека и света, али и уметности, као нечега, како рече изложени сликар Јован Маринковић, „чиме се људи најдубље препознају“.

Ове уметнике, ипак, повезује и нешто мало конкретније, а то је њихова вера у слику и у уметност, у њен трајнији и дубљи смисао него што би био онај пуки идеолошки или тржишни, њен смисао егзистенцијални, па и онтолошки, у њену способност да нешто важно значи људима, да надахњује, одржава и освежава заједницу, да мења свет дубље него што би га могао променити било који идеолошки мотивисан позив на акцију. Повезује их и одговоран однос према традицији, где се она ропски не следи и не опонаша, нити негира и ништи, већ тражи жив и продуктиван, унутрашњи додир са њом, који не ограничава него афирмише нашу слободу. Најзад, повезује их и уверење да се вреди борити па и подносити жртве за не само сопствено право на постојање и деловање, него и право на постојање (и деловање!) сопствених светова, свиђело се то неком или не.

Свака од изложених слика тражи посебан однос и дијалог са посматрачем али све заједно чине једно јединство, енергетско рекли бисмо, које од ове изложбе чини нешто знатно више од збира, макар и одличних, радова, већ јединство које има надахњујућу и преображалачку снагу за нашу културу и наше животе.

Било да нуде потпуно неочекиван и свеж поглед на познату стварност, да нам отварају прозор у неке унутрашње и-или другачије и тајанствене светове који тек овлаш подсећају на нас, било да активно, али у дијалогу са традицијом полемишу са доминантним вредностима нашег времена или примат дају „погледима“ или чистој ликовности ослобођеној наративности и илустративности, изложени уметници провоцирају нешто у нама, наше унутрашње границе и ограничења, које бисмо морали да преступимо ако из лажног света сујета и понашања желимо да искорачимо у истинске светове, оне за које смо створени и које би требало да смо кадри да створимо.

У том смислу, ова изложба је позив на слободу, упућен сваком од нас појединачно, али и свима нама као заједници, за ослобођење од епигонства и осећања ниже вредности према било коме и било чему, позив за стварање једне нове, богатије и подстицајније културе, која ће на прави начин репрезентовани целину и пуноћу нашег исторојског, културног и егзистеннцијалног искуства, а не бити самозаљубљени и аутистични, али послушни извршилац колонијалних налога који одређују наше место у свету моћи. Уместо борбе за своје мало место у свету моћи, треба се борити за свој глас у свету слободе, за један велики хор који хрли као општем преображењу, где сваки глас баш својом обогаћујућом непоновљивошћу доприноси једној јединстеној мелодији, мелодији које творе енергије љубави и преображења, које истовремено однекуд другде и изнутра, макар и пригушено одјекују и у нашим животима и у историји. Ако би свако од нас у томе дао макар делић оног што су понудили уметници на изложби „Светови ван система“, живели бисмо далеко боље него сада. Па онда, зашто да не?