Владимир Коларић: СНОЛИКИ СВЕТОВИ ПРЕДРАГА ПЕЂЕ МИЛОШЕВИЋА
Сликарство Предрага Пеђе Милошевића (1960) је најједноставније одредити као фигурацију снажно ослоњену на сликарску традицију, пре свега барокног и прерафаелитског периода. Оно на одабрано наслеђе европског сликарства упућује на само по техници, материјалима, него и призорима и ликовним и симболичким референцама.
Ова школска констатација, иако исправна, ипак не открива тајну привлачности Милошевићевих слика. Она није, како би неки могли да помисле, у једној пасивизујућој архаичности, спољашњој лепоти и носталгичном штимунгу, који би паразитирали на потреби данашњег човека за призивањем неког периода који му се чини спокојнијим и стабилнијим од овог данашњег. Да је тако, ове радове бисмо са правом могли одредити као кич, а његов естетски и етички домет би се задржавао у ескапизму.
Милошевићево сликарство снажном референцијалношћу према сликарском и ширем културном наслеђу, а самим тим и метатекстуалном самосвешћу, као и симултаношћу структурације многих слика, свакако поседује особености постмодернизма, али за „дух” и „идеологију” његових слика се не може рећи да су постмодернистички. У њима нема ироније, интелектуалног поигравања значењима, замене подражавања симулацијом, релативизације етичких и естетских вредности или стварности као такве.
Могло би се рећи да овај уметник естетским и поетским преображавањем призора стварности, као и елемената ликовне и културне традиције, ствара један посебан уметнички свет мира и тишине, али који, поред ефекта смирености и утехе, у себи носи и тајну, загонетку, која би могла да садржи и назнаку претње, пропадања, пролазности и смрти. То као да је свет заустављеног времена, над којим се време ипак претећи надноси. Тако, на пример, на слици „Анђео времена”, анђео који однекуд ступа у један истовремено статичан и бесконачно сложен лавиринтски призор, као да ће га истовремено покренути, оживети, али можда и уништити, активирати потенцијал животности или смртности који су у њему успавани, ослобађајући представљене људске прилике из зачараности или им откривајући његов смисао.
И зато сам ове слике одредио пре свега као снолике, односно њихов свет као свет сна, а сан као њихов предмет, написавши, између осталог, како „када кажемо да су његови радови снолики, да сликају снове или следећи њихову атмосферу и логику, нисмо рекли да су снови увек лепи, нити да су обавезно кошмари. Снови су језик нашег унутрашњег света, резултат његовог ‘рада’ у који никада нећемо потпуно проникнути. Такође, њихов материјал је и наше памћење, индивидуално и колективно, укључујући и културно. Тако ни предмете, ликове и облике високог симболичког напона на Милошевићевим сликама не треба читати једнозначно, јер ово није у основи симболистичко сликарство, већ оно које почива на утиску и асоцијацији, ванредно умешним извођењем постижући ефекат равнотеже између унутрашњег и спољашњег, виђеног и тек слућеног, запамћеног и измаштаног, историје и безвременог, личног и колективног. Сан је стање које може бити подједнако у суседству смрти и буђења, одумирања и цветања; у сваком тренутку сневач и сневани свет могу да склизну и у једно и у друго, и сноликост Милошевићевих слика као да управо на таквим стањима и почива, и да је се у њима крије њихова привлачност, а зашто не рећи – и истина.”
Милошевићеве слике, дакле, представљају лепоту, али не лепоту бекства и лажи, него ону коју можемо назвати истинском, која указује на често скривене стране наших живота и нашег света, због чега никако не бисмо желели да они нестану или макар буду обесмишљени и проћердани.
Текст је првобитно објављен у каталогу изложбе ТРАГОМ АЛЕФА Предрага Пеђе Милошевића, отворене 11. децембра 2025. године у Галерији РТС-а у Београду.
